Грађанско право - Радно право

ИСПУЊЕНОСТ УСЛОВА ЗА ПРЕСТАНАК РАДНОГ ОДНОСА

Објављено: 22.06.2026

Суд у парничном поступку не може се упуштати у утврђивање да ли су постојала конкретна радна места код туженог за која је тужилац испуњавао услове за рад и да ли је тужени могао тужиоцу да обезбеди рад на тим радним местима, јер није у надлежности суда да утврђује испуњеност услова за престанак радног односа, већ је то обавеза послодавца.

Из образложења:

Првостепеном пресудом поништено је решење туженог број 04-2516/1-2025 од 19.06.2025. године о престанку радног односа тужиоцу због испуњења услова за старосну пензијау и обавезан је тужени да тужиоца врати на рад, као и да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 92.500,00 динара са затезном каматом од дана извршности пресуде до исплате.

Према утврђењу првостепеног суда тужени је дана 19.06.2025. године донео решење о престанку радног односа тужиоца због испуњења услова за старосну пензију, позивајући се на одредбе члана 175. тачка 7 и члана 192. став 1 тачка 1 Закона о раду, члана 51а Закон о култури, члана 19. став 1 тачка 2 Закона о пензијском и инвлаидском осигурању, члана 2. тачка 36 Правилника о радним местима на којима се стаж осигурања рачуна с увећаним трајањем, члана 42. Статута Српског народног позоришта и члана 22. Правилника о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места.

На основу наведеног решења тужиоцу, балетском играчу са IV степеном стручне спреме, запосленом на неодређено време код туженог на радном месту члан ансамбла балета (балетски уметник) у Уметничкој јединици Балет, на којем се стаж осигурања рачуна са увећаним трајањем, престаје радни однос код туженог због навршавања услова за стицање права на старосну пензију, у складу са чланом 19. став 1 тачка 2 Закона о пензијском и инвалидском осигурања и то запосленом радни однос престаје дана 29.07.2025. године, када тужилац навршава 63 године, 1 месец и 8 дана живота и 56 година, 5 месеци и 11 дана укупног стажа осигурања, при чему послодавац не може запосленом да обезбеди друго радно место за које тужилац испуњава услове за рад.

Одредбом члана 175. Закона о раду прописани су разлози за престанак радног односа, те је између осталог, тачком 2 предвиђено да запосленом радни однос престаје кад наврши 65 година живота и најмање 15 године стажа осигурања, ако се послодавац и запослени другачије не споразумеју.

У конкретном случају, у односу на тужиоца меродаван је и Закон о култури, као посебан закон, а којим је у одредби члана 51а прописано да играчу уметничке игре запосленом у установи културе, а који ради на радном месту на коме се стаж осигурања рачуна са увећаним трајањем, радни однос престаје навршењем услова за стицање права на старосну пензију према прописима о пензијском и инвалидском осигурању, ако послодавац не може да обезбеди друго радно место за које запослени испуњава услове за рад. Дакле, основ за престанак радног односа у складу са цитираном одредбом образују два услова и то навршење услова за стицање права на старосну пензију према прописима о пензијском и инвалидском осигурању и други услов који се односи на немогућност да се запосленом обезбеди друго радно место за које испуњава услове за рад, а који услови морају бити кумулативно испуњени.

Током поступка није било спорно да је тужилац први услов, прописан одредбом члана 51. Закона о култури, испунио. Наведено из разлога јер је тужилац на дан престанка радног односа тј. на дан 29.07.2025. године навршио 45 године стажа осигурања (56 година, 5 месеци и 11 дана укупног стажа осигурања) и тиме стекао услов за старосну пензију прописан чланом 19. тачка 2 Закона о пензијском и инвалидском осигурању.

У конкретном случају, испуњеност наведеног другог кумулативног услова није уопште утврђена у спорном решењу. Наиме, правилно првостепени суд констатује да у побијаном решењу тужени наведени услов уопште не образлаже, већ само цитира законски текст у вези наведеног услова, формулацијом да послодавац не може да обезбеди друго радно место за које запослени испуњава услове за рад, дакле тужени у спорном решењу не даје образложене и конкретне разлоге о испуњености тог другог кумулатиног услова. Тужени је био дужан да конкретно наведе због чега тужиоцу не може обезбедити друго радно место за које би испуњавао услове за рад и то да наведе да ли код туженог постоје друга радна места која би одговарала стручној спреми тужиоца, односно за која би тужилац према својим квалификацијама испуњавао услове за рад и ако постоје да наведе разлоге због којих тужиоцу не може обезбедити да обавља рад ни на једном од тих радних места која би била адекватна за њега. При наведеном, суд се у парничном поступку не може упуштати у утврђивање да ли су постојала конкретна радна места код туженог, за која је тужилац испуњавао услове за рад и да ли је тужени могао тужиоцу да обезбеди рад на тим радним местима, јер није у надлежности суда да утврђује испуњеност услова за престанак радног односа, већ је то била обавеза послодавца који је наведено морао утврдити у поступку доношења оспореног решења. Дакле, послодавац је био дужан да у самом решењу наведе разлоге о тим чињеницама, док се у поступку испитивања законитости оспореног решења, суд може бавити само утврђењем да ли су те чињенице које су наведене у решењу заиста постојале, односно да ли су правилно утврђене, а које чињенице су у оспореном решењу у потпуности изостале. Стога како послодавац није навео чињенице на основу којих је утврдио испуњеност услова из цитиране одредбе члана 51а Закона о култури, то није могуће испитати ни правилност примене наведене одредбе услед чега је оспорено решење туженог незаконито, па су супротни жалбени наводи туженог неосновани.

Пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж1-570/26 од 22.04.2026.године којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П1-648/25 од 26.01.2026. године

Аутор сентенце: Радмила Стојановић, самостални саветник