ОСНОВНИ СУД У НОВОМ САДУ
ЕЛЕКТРОНСКИ БИЛТЕН

Грађанско право - Породично право

ИЗМЕНА ОДЛУКЕ О ВИСИНИ ДОПРИНОСА ЗА ИЗДРЖАВАЊЕ

Објављено: 18.06.2018

За повећање обавезе издржавања довољан је један од два услова, јер се висина доприноса за издржавање, одмерава према потребама поверилаца издржавања и материјалним могућностима дужника издржавања и та два параметра се доводе у одговарајући однос.

Из образложења:

Побијаном пресудом делимично је усвојен тужбени захтев за повећање издржавања одређеног пресудом Основног суда у Новом Саду посл.бр. П2- 1866/13 од 20.08.2013. године, тако што је тужени обавезан да од момента правноснажности пресуде плаћа по 6.000,00 динара за свако дете до 10-ог у месецу за текући месец. Истина је да је првостепени суд погрешно навео да је тиме променио поменуту правноснажну пресуду што није могуће, јер се правноснажна пресуда може само преиначити по ванредном правном леку, а новом првостепеном пресудом може се само повећати или смањити износ за издржавање, дакле висина обавезе дужника издржавања и то за неки будући период почев од подношења нове тужбе, пресуђења или пак од правноснажности те пресуде, како је овде тужбом тражено. Преостали део захтева од досуђених 6.000,00 динара до тражених 9.000,00 динара месечно за свако дете, дакле по 3.000,00 динара месечно, је одбијен. Одређено је да свака странка сноси своје трошкове.

Погрешно је тумачење жалбе које је изнето и током поступка, да се за повећање обавезе дужника издржавања морају кумулативно испунити два услова – и повећање материјалних потреба повериоца и повећање материјалних могућности дужника издржавања. Довољан је и само један услов, јер се висина доприноса за издржавање, одмерава према потребама поверилаца и материјалним могућностима дужника издржавања и та два параметра се доводе у одговарајући однос. Дакле, ако би се потребе одржале на истом нивоу, а само се повећале материјалне могућности дужника издржавања, било би услова за повећање његове обавезе, јер се потребе одређују у односу на стандард родитеља, посебно оног који плаћа издржавање, па би самим тим следило повећање обавезе и омогућавање деци да прате стандард даваоца издржавања. Исто тако, могуће је и обрнуто, дакле да је дошло до повећања потреба деце, што је овде евидентно, а кад би зарада туженог била иста, као у време претходног пресуђења, опет би то могло да омогући извесно повећање његове обавезе, јер се сваки пут стављају у корелацију два параметра – и потребе деце и могућности родитеља.

Инсистирање туженог да се обавеза утврди у процентуалном износу у односу на његову сталну месечну зараду се није могла прихватити зато што је одредбом члана 162 став 1 Породичног закона предвиђено да начин одређивања висине издржавања (фиксни месечни износ или проценат у односу на зараду умањену за порезе и доприносе за социјално осигурање) одређује поверилац издржавања, а не дужник.

Овај суд налази за сходно да укаже да одбијање доспелих рата за издржавање и трошкова извршног поступка нису оправдавајући за туженог, јер је неплаћањем досуђеног износа сам томе допринео. У ситуацији када постоји пресуда и новчана обавеза, дужник издржавања је пре свега дужан да испуњава ову новчану обавезу, а све што даје деци у натуралном облику, чини на бази добровољности и не ослобађа га досуђеног износа, без изричите сагласности законског заступника поверилаца издржавања.

Пресуда Апелационог суда у Новом Саду, посл.број ГЖ2-50/18 од 08.02.2018.године, којом је потврђена пресуда Основног Суда у Новом Саду посл.број П2-362/17 од 27.11.2017.г.>

Аутор сентенце: Светлана Митровић, виши судијски сарадник