Кривично право - Материјално право

ИЗРИЦАЊЕ СПЕЦИЈАЛНОГ УСЛОВА КАО ДОДАТНОГ УСЛОВА УЗ УСЛОВНУ ОСУДУ

Објављено: 26.09.2019

Изрицање специјалног услова као додатног услова уз условну осуду, има смисла и оправдања само у случајевима када оштећени испоставља имовинско правни захтев и захтева поврат или надокнаду имовине која му је одузета. Уколико је неспорно дошло до противправног прибављања имовинске користи, а оштећени није поставио имовинско правни захтев, тада је неопходно применити одредбе чл. 91 и 92 КЗ, о одузимању имовинске користи прибављене кривичним делом.

Из образложења:

Побијаном пресудом Основног суда у Новом Саду посл. бр. К 1033/17 од 26.06.2018. године, окривљени М.Б. је оглашен кривим за продужено кривично дело преваре из члана 208 став 1 КЗ у вези са чланом 61 КЗ, па му је суд на основу наведених прописа као и члана 4 став 2, 42, 45, 54, 64, 65 и 66 КЗ, изрекао условну осуду тако што му је утврдио казну затвора у трајању од десет месеци, истовремено одредивши да се утврђена казна затвора неће извршити уколико окривљени у року од три године не изврши ново кривично дело. Истом пресудом првостепени суд је окривљеног М.Б. применом одредби члана 4 став 2, члана 5, 48, 50 и 51 КЗ осудио и на новчану казну у износу од 20.000,00 динара коју новчану казну је окривљени дужан платити у року од три месеца од дана правоснажности пресуде. Првостепени суд је окривљеном М.Б. на основу члана 65 став 2 КЗ изрекао специјални услов по којем је окривљени дужан исплатити дуговане износе оштећенима Г.М. 6.000,00 динара, С.М. 12.000,00 динара, Б.Д. и Б.М. 53.000,00 динара, те Ћ.С. 28.000,00 динара, у року од три месеца од правноснажности пресуде, те окривљеног ослободио плаћања судског паушала, док трошкова кривичног поступка није било. Против пресуде првостепеног суда благовремено је жалбу изјавио окривљени М.Б. Предложио је да другостепени суд уважи његову жалбу на део пресуде који се односи на специјални услов, а конкретно у погледу његове обавезе према Г.М. као оштећеном који се одрекао имовинско правног захтева. Више јавно тужилаштво у Новом Саду је у свом поднеску под посл. бр. КТЖ 211/18 од 05.09.2018. године предложило да Виши суд у Новом Саду, жалбу окривљеног М.Б., одбије као неосновану, а првостепену пресуду Основног суда у Новом Салу, посл. бр. К 1033/17 од 26.06.2018. године потврди. Заменик ВЈТ је у образложењу поднеска навео да имовинско правни захтев, као одштетни захтев, нема везе са поменутом обавезом из специјалног услова, јер се та обавеза заснива на принципу да нико не може задржати корист коју је прибавио кривичним делом. Жалба окривљеног је међутим, основана у делу одлуке која се односи на изречени специјални услов. Првостепени суд је окривљеном М.Б. изрекао специјални услов обавезавши га да дуговане износе у року од три месеца исплати свој четворици оштећених. У свом исказу датом током кривичног поступка оштећени Г.М. се експлицитно изјаснио да он према окривљеном не испоставља имовинско правни захтев на име отуђеног телевизора марке „Самсунг“ и празне плинске боце од 12 литара, све укупне вредности 6.000,00 динара. Обзиром на овакав став оштећеног, погрешно је првостепени суд поступио када је окривљеног специјалним условом обавезао да оштећеном Г.М. исплати дуговани износ који овај оштећени не потражује. У овом делу је по оцени другостепеног суда окривљени у праву и у том делу је његова жалба основана. Због тога је другостепени суд првостепену пресуду у овом делу одлуке о санкцији и преиначио тако што је оштећеног Г.М. изоставио из одредби изреке које се односе на специјални услов. Међутим, другостепени суд је применио одредбе члана 91 КЗ, којима је прописано да нико не може задржати имовинску корист прибављену кривичним делом, односно да ће се корист из става један тог члана одузети, под условима предвиђеним кривичним закоником и судском одлуком. Другостепени суд сматрао да у ситуацији када је окривљени оглашен кривим да је починио продужено кривично дело преваре из члана 208 став 1 КЗ у вези са чланом 61 КЗ, између осталих оштећених и на штету Г.М. коме је отуђио ствари у вредности од 6.000,00 динара, окривљени не може задржати имовинску корист прибављену тим кривичним делом. Будући да оштећени Г.М. није испоставио имовинско правни захтев за отуђене ствари, то је по оцени другостепеног суда било неопходно применити одредбе члана 91 КЗ о одузимању имовинске користи прибављене кривичним делом. Применом одредби члана 92 КЗ, а обзиром на чињенице које проистичу из одбране окривљеног да је ствари које је отуђивао даље препродавао, другостепени суд је окривљеног М.Б. обавезао да противвредност отуђених ствари у новчаном износу од 6.000,00 динара, који одговара поменутој прибављеној имовинској користи, уплати у буџет Републике Србије. Одлучујући на горе описани начин, другостепени суд је усвојивши делимично примедбе из жалбе окривљеног, преиначио првостепену пресуду у делу који се односи на изрицање специјалног услова. Преиначење се огледа у томе што специјалним условом окривљени више није обавезан да дуговани износ исплати и оштећеном Г.М. Међутим, како према одредбама Кривичног законика нико не може задржати имовинску корист прибављену кривичним делом, то је суд противредност ствари отуђених од оштећеног Г.М. у износу од 6.000,00 динара с позивом на одредбе члана 91 и 92 КЗ одузео од окривљеног. Другостепени суд сматра да оваквом одлуком није дошло до преиначења на горе судске одлуке првостепеног суда јер је другостепени суд прихвативши делимично наводе из жалбе окривљеног преиначио санкцију у виду специјалног услова чиме је исказао основаност навода из жалбе окривљеног. Међутим, како је законодавац изричит у томе да имовинска корист прибављена кривичним делом не може бити задржана од стране окривљеног, то је суд имовинску корист коју је окривљени неспорно прибавио од оштећеног Г.М., будући да је оштећени не потражује, одузео с позивом на одредбе члана 91 и 92 КЗ. Суд није прихватио став изнет у предлогу Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду под посл. бр. КТЖ 211/18 од 05.09.2018. године у коме се тврди „да имовинско правни захтев као одштетни захтев, нема везе са поменутом обавезом из специјалног услова, јер се она заснива на принципу да нико не може задржати корист коју је прибавио кривичним делом“. Наиме, по мишљењу другостепеног суда изрицање специјалног услова као додатног услова уз условну осуду, има смисла и оправдања само у случајевима када оштећени испоставља имовинско правни захтев и захтева поврат или надокнаду имовине која му је одузета. Наводи које истиче заменик ВЈТ „да нико не може задржати корист коју је прибавио кривичним делом управо се односе на одредбе члана 91 н 92 КЗ, који говоре о одузимању имовинске користи. Одредбе ових чланова Кривичног законика примењују се управо у ситуацијама када је неспорно дошло до противправног прибављања имовинске користи , a оштећени не истиче свој имовинско правни захтев. То су ситуације када се имовинска корист прибављена кривичним делом одузима, и то је управо у својој одлуци овога пута учинио и другостепени суд.

Пресуда Вишег суда у Новом Саду, посл. бр. Кж.1.222/18 од 05.11.2018. године, којом је делимично усвојена жалба окривљеног, преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. К.1033/17 од 26.06.2018. године у делу одлуке о кривичној санкцији, жалба окривљеног у преосталом делу одбијена, а првостепена пресуда у непреиначеном делу потврђена>

Аутор сентенце: Глигор Ненић, судијски сарадник