ОСНОВНИ СУД У НОВОМ САДУ
ЕЛЕКТРОНСКИ БИЛТЕН

Други судови - Европски суд за људска права

ИЗВРШЕЊЕ ПРАВНОСНАЖНИХ СУДСКИХ ОДЛУКА

Објављено: 18.03.2014

На држави је да предузме све неопходне кораке ради извршења правоснажне судске одлуке као и да, тиме, обезбеди делотворно учешће њеног целокупног апарата, а ако то не учини неће бити испуњени захтеви садржани у члану 6. став 1. Конвенције.

Из образложења:

Суд подсећа да се према установљеној судској пракси у смислу члана 6. става 1. Конвенције, интер алиа, штити спровођење правоснажних, обавезујућих судских одлука, које, у државама које прихватају владавину права не могу да остану неизвршене на штету једне стране. Сходно томе, извршење судске одлуке се не може спречити, обеснажити или непрописно задржавати.

Даље, Суд примећује да је, без обзира да ли се извршење спроводи против приватног или државног субјекта, на држави да предузме све неопходне кораке ради извршења правоснажне судске одлуке као и да, тиме, обезбеди делотворно учешће њеног целокупног апарата, а ако то не учини неће бити испуњени захтеви садржани у члану 6. став 1.

Ако се вратимо на предметни случај, Суд прво примећује да је налог о одржавању контакта са дететом из правоснажне пресуде од 7. октобра 2002. године, који је измењен 21. маја 2003. године, остао неизвршен до данас. Друго, пошто су донели решења о извршењу, домаћи судови су имали обавезу да поступају по службеној дужности. Треће, Србија је ратификовала Конвенцију 3. марта 2004. године, што значи да је поступак о коме је реч био у надлежности Суда ратионе темпорис у периоду од скоро пет година. Четврто, у овом периоду, домаћи судови су новчано казнили Н. Ц. само једном, а да та новчана казна није никада наплаћена, изгубили су спис предмета, и што је најгоре, нису предузели никакве значајне кораке у периоду између 28. октобра 2004. године и 2. октобра 2008. године. Пето, судски извршилац о коме је реч је радио у Општинском суду у Нишу, па се његов лош рад због тога приписује Туженој држави без обзира што му је радни однос касније престао. Шесто, органима Србије је било потребно више од две године да утврде нову адресу Н. Ц. у Београду, а подноситељка представке очигледно није имала никакав контакт са дететом од септембра 2007. године. Најзад, примећено је да је током поступка подноситељка представке учинила све што је у њеној моћи да се налог из правоснажне пресуде о контакту са дететом изврши, док домаћи органи нису употребили ниједну принудну меру упркос јасном ставу друге стране да не жели да сарађује, укључујући и очигледан покушај Н. Ц. да прикрије своје ново пребивалиште у периоду од септембра 2007. године до октобра 2009. године. Без обзира на осетљивост спорног поступка, као и чињеницу да је подноситељка представке могла повремено да виђа дете пре септембра 2007. године, Суд закључује да органи Србије нису поступали марљиво нити предузели довољно корака да се налог из правоснажне пресуде од 7. октобра 2002. године, који је измењен 21. маја 2003. године, спроведе. Према томе, дошло је до повреде члана 6. став 1. Конвенције.

Суд примећује да међусобни контакт родитеља и детета представља основни елемент "породичног живота" у оквиру значења члана 8. Конвенције

Члан 8. даље садржи право родитеља да се предузму мере ради њиховог поновног спајања са децом и обавезу националних органа да олакшају та поновна спајања.

Оно што је одлучујуће је, према томе, да ли су национални органи предузели све неопходне мере да олакшају извршење судског налога у вези са дететом како се може оправдано тражити у посебним околностима сваког предмета. У овом контексту, да ли је нека мера одговарајућа, цени се на основу брзине њеног спровођења, пошто протек времена може имати непоправљиве последице за односе између детета и родитеља са којим дете не живи.

Суд коначно подсећа да, иако мере принуде нису пожељне у овој осетљивој области, употреба казни се не сме искључивати у случају незаконитог понашања родитеља са којим деца живе.

Ако се вратимо на питање о коме је реч, с обзиром на горе наведену судску праксу, посебне чињенице предмета подноситељке представке, и поднеске самих странака који су већ разматрани према члану 6. (види став 47. у претходном тексту), Суд сматра да органи Србије нису учинили све што је у њиховој моћи, а што се од њих могло разумно очекивати. Посебно, иако је подноситељка представке имала повремене контакте са дететом до септембра 2007. године, а после тога изгледа да није ниједном видела дете, њено право на контакт са дететом, како је предвиђено налогом из правоснажне пресуде од 7. октобра 2002. године и измењено 21. маја 2003. године, није никада на прописан начин извршено. Законити интерес подноситељке представке да развија и одржава везу са својим дететом и његов дугорочни интерес у истом смислу стога нису никада ваљано разматрани. Сходно томе, Суд закључује да је подноситељка претрпела посебно кршење права на поштовање породичног живота зајамчено чланом 8.

(Пресуда Европског суда за људска права по представци број 42559/08 – К. против Србије)>

Аутор сентенце: Милена Балетић, виши судијски сарадник