Грађанско право - Извршни поступак

ИЗВРШЕЊЕ РАДИ ОСТВАРИВАЊА ЛИЧНИХ ОДНОСА РОДИТЕЉА И ДЕЦЕ

Објављено: 15.06.2026

У ситуацији када из изведених доказа произлази да извршни дужник не спречава остваривање контакта, већ да разлози због којих се исти не реализују леже у нарушеном односу између извршног повериоца и деце, примена мера извршења према извршном дужнику не би била оправдана нити законита.

Из образложења:

Имајући у виду да је у конкретном случају предлог за извршење поднет ради принудног извршења одлуке о одржавању личних контаката између извршног повериоца и малолетне деце, потребно је посебно имати у виду да је доношење решења о извршењу, у случају онемогућавања одржавања личних контаката са малолетном децом, оправдано само ако се на други начин, односно добровољно, не може извршавати обавеза из извршне исправе, односно ако извршни дужник својим радњама онемогућава остваривање контаката између детета и другог родитеља. У том смислу, овај суд налази да се на основу, уз жалбу достављене писмене документације, као и на основу извештаја Центра за социјални рад Општине Темерин, не може закључити да је извршни дужник на било који начин онемогућавала остваривање контакта између млт. деце и извршног повериоца, напротив, произлази да је извршни дужник показала одговорност, стабилност и сарадњу са институцијама, као и континуирану оријентацију ка најбољем интересу деце, те ни на који начин не произлази да је онемогућавала њихово виђање и поступање у складу са извршном исправом. Из извештаја надлежног Центра за социјални рад, јасно произлази да извршни дужник својим понашањем ни на који начин не опструира извршење судске одлуке нити спречава остваривање контакта између деце и оца, већ је изостанак реализације личних односа последица нарушених односа између извршног повериоца и деце, који су настали услед његовог неадекватног односа према деци након развода брака са њиховом мајком и немогућности да разреши партнерски конфликт са бившом супругом. Суд је посебно имао у виду узраст деце, од којих је једно дете у међувремену постало пунолетно, те да стицањем пунолетства дете стиче потпуну пословну способност и самостално одлучује о остваривању својих личних односа. Такође, друго дете има 15 година, где је код деце овог узраста формирана сопствена воља у погледу остваривања личних односа са родитељем са којим не живе, те је суд био дужан да ту вољу узме у обзир, а што је суд и чинио салушањем млт. Д. Суд је имао у виду и да се извршење ради остваривања личних односа родитеља и детета не може спроводити на начин да се извршни дужник санкционише за околности на које објективно не може утицати, нити је допуштено принудно наметати личне односе противно израженој вољи деце и њиховом најбо љем интересу. Овде треба посебно имати у виду да извршни поверилац у предлогу за извршење паушално наводи да извршни дужник не поступа по извршној исправи, не наводећи ни један конкретан догађај који би поткрепио његове наводе, са поузданим даоказима са тим у вези, док са друге стране, сасвим супротно, жалба извршног дужника обилује конкретним примерима, који доводе у питање обезбеђење услова на страни извршног повериоца за испуњење обавезе у смислу члана 74. став 1 тачка 5 ЗИО, а који су у битном поткрепљени мишљењем Центра за социјални рад које је првостепени суд прибавио и доказима достављеним уз жалбу, као и у поступку спроведеном у циљу провере жалбених навода, када су на рочишту саслушани извршни поверилац и извршни дужник, као и млт Д.Ђ.

Из свега наведено произилази да извршни дужник не онемогућава виђање извршног повериоца и деце у складу са извршном исправом, него напротив, из приложених доказа произлази да је извршни дужник и мимо начина и термина утврђених извршном исправом показивала спремност да омогући контакт између извршног повериоца и деце, те да је у појединим ситуацијама дозвољавала остваривање виђања и ван оквира утврђених судском одлуком. Проблем који се јавља у реализацији постојеће пресуде-извршне исправе, није у извршном дужнику већ искључиво у разлозима који су на релацији деце и оца, овде извршног повериоца, односно из разлога што деца одбијају контакт са оцем (не само према моделу из пресуде, већ уопште), и то управо због понашања извршног повериоца. Стога, у ситуацији када из изведених доказа произлази да извршни дужник не спречава остваривање контакта, већ да разлози због који се исти не реализује леже у нарушеном односу између извршног повериоца и деце, чему извршни дужник никао није допринела, суд налази да примена мера извршења према извршном дужнику не би била оправдана нити законита, због чега је применом одредбе члана 401. став 1. тачка 3 ЗПП у вези са чланом 39. ЗИО, одлучио као у изреци, имајући у виду да би свако другачије одлучивање било у супротности са најбољим интересом млт.деце, који је изнад свега и једино најважнији и којим се морају руководити како суд, тако и сви други органи у свом поступању.

Решење Вишег суда у Новом Саду посл.број Гжи-121/26 од 12.03.2026.године којим је преиначено решење Основног суда у Новом Саду посл.бр. И-193/25 од 09.09.2025.године

Аутор сентенце: Радмила Стојановић, самостални саветник