ОСНОВНИ СУД У НОВОМ САДУ
ЕЛЕКТРОНСКИ БИЛТЕН

Правна схватања - Кривично право

ТЕРЕТ ДОКАЗИВАЊА ОПТУЖНИЦЕ - НА ТУЖИОЦУ

Објављено: 25.07.2014

Правно схватање Вишег суда у Београду, усвојено на заједничким седницама Посебног одељења за организовани криминал и Одељења за ратне злочине, одржаним у децембру 2011. године и током 2012. године.

Из образложења:

Како "доказано", у кривичном поступку, никада није само "прост" збир прикупљених и у доказном поступку изведених доказа, а нарочито код правно сложених предмета, већ је за то потребна и квалитативна анализа целокупног доказног материјала, често се у пракси поставља питање потребне, или праве "мере" квантитативног прикупљања доказне грађе, која би уз другу поменуту анализу и правно вредновање, гарантовала опстанак првостепене пресуде у делу који се односи на утврђено чињенично стање, као и каква би требала да буде улога суда, посебно у ситуацији када су пасивни они у чијем интересу је установљена ова радња (странке).

Сваки "подбачај", а некада и "пребачај" у истом смислу, доводио би до укидања пресуде, па су судови скоро без изузетка преузимали на своја плећа доказну иницијативу, доводећи тиме, понекад, и своју објективност под жалбену "лупу". He упуштајући се овде у теоријску оправданост и научну конзистентност таквог решења, пре свега на пољу материјалне истине (јер би исто изашло изван оквира овог рада), нови ЗКП је то потпуно другачије поставио, пре свега, већ у својим основним одредбама прописујући да је "на тужиоцу терет доказивања оптужбе" (чл. 15. ст. 2), као и да "суд изводи доказе на предлог странака" (чл. 15. ст. 3). Дакле, у вези с тим, када су у питању ови докази, који се изводе по службеној дужности, где суд "само изузетно може извести такве (допунске) доказе, ако су изведени противречни, или нејасни и ако је то неопходно да се предмет доказивања свестрано расправи" (чл. 15. ст. 4), без обзира на језичко тумачење ове одредбе, у вези са одредбама које овлашћују и председника већа да "нареди прибављање нових доказа (ближе према чл. 350. ст. 2, 356. ст. 3. и 396, које у упућујућем делу садрже "чл. 15. ст. 4"), а из којих произлази да су "допунски" докази, исто што и "нови" докази, које суд свакако може изводити, усвојено је схватање, да суд може по службеној дужности изводити нове доказе, али тако да исто треба да буде крајње рестриктивно, односно заиста "изузетно" (како произлази и према наведеној законској одредби), што је несумњиво била и интенција законодавца, да суд у овом страначком поступку, само изузетно улази у "доказну арену".

Правно схватање Вишег суда у Београду, усвојено на заједничким седницама Посебног одељења за организовани криминал и Одељења за ратне злочине, одржаним у децембру 2011. године и током 2012. године>

Аутор сентенце: