Грађанско право - Породично право

МИШЉЕЊЕ ОРГАНА СТАРАТЕЉСТВА

Објављено: 31.01.2023

Орган старатељства може као сарадник суда да, у смислу одредбе члана 286. Породичног закона, на захтев суда изнесе своје мишљење о сврсисходности мера заштите од насиља у породици, али то не подразумева обавезу суда да у појединачном случају мора да узме мишљење Центра за социјални рад као обавезујуће.

Из образложења:

Првостепеном пресудом одбијен је тужбени захтев тужиље за одређивање мере заштите од насиља у породици, да се туженом забрани да на било који начин даље узнемирава тужиљу, те да му буде наложено да се уздржава од сваког дрског, безобрзирног и залонамерног понашања, којим се угрожава телесни интегритет, душевно здравље и спокојство тужиље, почевши од изрицања пресуде: да се одреди мера зашите од насиља у породици те да се туженом забрани да се приближава тужиљи на удаљености од 500 метара у трајању од годину дана од дана извршења пресуде: одбијен је захтев за издавање привремене мере да се туженом изрекне предложена мера заштите од насиња у породици, забрани прилажење тужиљи на удаљености мањој од 300 метара и забрани туженом свако даље узнемиравање, са важношћу свих наведених мера до правноснажног окончања овог парничног поступка, одлучено је да свака странка сноси своје трошкове поступка.

Против наведене пресуде, жалбу је изјавила тужиља побијајаући је из свих законом прописаних разлога.

У првостепеном поступку, на основу исказа парничних странака и стучне процене органа старатељства, Центар за социјални рад је 11.05.2021. године дао закључак да је М. у неколико наврата вербализовала велики страх током разговора са стручним радницима. Наведено да при процени ризика треба узети у обзир фактор као што је М. субјктивни доживљај страха, испљену аутентичност осећања током разоговра, њену искрености и спремност да говори о темама које и њу доводе у незавидну ситуацију (зближавање са другим емотивним партнером), потребу за смештајем у Сигурну кући и измештање из редовног социјалног окружења, потребу за мерама заштите од насиља на годину дана, на основу чега се може поклонити поверење М. наводима у односу на Д. наводе који у овом поступку није био довољно спреман да отворено разговара о његовим породичним приликама. С тога је мишљење Центра за социјални рад да су тражене мере заштите сврсисходне.

Насиље у породице, дефинисано одредбом члана 197. став 1. Породичног закона, подразумева понашање којим један члан породице угрожава телесни интегритет, душевно здравље или спокојство другог члана породице. Карактеристични видови насиља (именовани облици), одређени су ставом дугим истог члана, уз одређење да се насиљем у породици сматра и свако друго дрско, безобзирно и злонамерно понашање, које један члан породице испољава према другом чанау породице (неименовани облици насиља).

Правилно тумачење наведене одредбе подразумева да, да би се радило о насиљу у породици, мора постојати јасна граница између жртве и насилника, при чему је члана породице- жртва насиља, подређен и немоћан у односу начлна породице који се сматра насилником, који вољно-дрским, безобзирним и злонамерним понашањем угрожава телесни интегритет, душевно здравље и спокојство другог члана породице (жртве). Разграничење између насилника и жртве у породичном одужењу од утицаја је ина утврђење постојања насиља у породици, али и за одређивање адекватне мере заштите од насиља, чија је сврха спречавање и престанак понашања које представља насиље.

Орган старатељства може као сарадник суда да, у смислу одредбе члана 286. Породичног закона, на затев суда изнесе своје мишљење о сврсисходности затражених мера. Међутим, цитирана законска одредба по својој природи није императивна, те иста не подразумева обавезу суда да у сваком појединачном случају узме у обзир мишљење органа старатељства, већ иста представља једну додатну могућност за суд, коју он може, али не мора да користи, а све зависно од његове процене актуелне ситуације.

У конкретној правној ствари, овај суд нема основа да сумња у извршену процену и дати закључак првостепеног суда да тужиља није била изложена насиљу од стране туженог у току трајања брака. Исказ тужиље о постојању континуираног насиља првостепени суд није прихватио као уверљив, те је стекао утисак да код тужиље не постоји доследност приликом давања исказа, да је исти конфузан и контрадикторан и није поткрепљен ни једним доказом. Субјективно и једнострано мишљење тужиље да се поступци туженог сматрају актом насиља није доказ да то понашање објективно представља насиље у породици. Исказ тужиље је очигледно усмерен на настојање да себе прикаже као жртву и поред чињенице да је током брака започела емотивну везу са другим човеком. Првостепени суд правилно закључује да се у конкретном случају понашање туженог не јможе окарактерисати као насиље над тужиљом, као чланом породичног домаћинства, већ да се ради само о озбиљно поремећеним односима, у којима и тужиља и тужени показују велики степен нетолеранције и нетрпељивости, због чињенице да су њихови емотивни односи захладнели и да тужиља има другог емотивног партнера. У конкретном случају обе странке имају одређени степен имотивне и психичке узнемирености, односно осећај угоржености и страха од друге стране. Дакле, не може се говорити о недозвољеном моделу понашања које само један члан породице предузима, односно испољава према другом. Осим тога, не моће се говорити ни о ткавом понашању туженог којим он покушава да успостави моћ и контролу над тужиљом или којим тежи да задовољи неке своје потребе на штету тужиље. Ово из разлога јер код туженог не постоји склоност ка насиљу, са високим степеном исказане упорности у ткавом понашању, будући да након протека изречене мере није контактирао са тужиљом нити било којим својим поступком угрози њену безбедност, те да је у свом исказу јасно навео да жели да се разведе и да само жели да виђа своје дете.

Будући да је сврха изрицања мера заштите од насиља у породици да се превентивним деловањем спрече евентуални будући сукоби између супружника, односно да се отклоне околности које погодују или подстичу понављање насиља и извршење других видова насиља, нема основа за изрицање истих.

Пресуда Апелационог суда у Новом Саду, посл.број ГЖ2-497/21 од 10.11.2021.године, којом је потврђена пресуда Основног Суда у Новом Саду посл.број П2-616/21 од 30.08.2021.године>

Аутор сентенце: Радмила Стојановић, виши судијски сарадник