ОСНОВНИ СУД У НОВОМ САДУ
ЕЛЕКТРОНСКИ БИЛТЕН

Грађанско право - Облигационо право

НАКНАДА НЕМАТЕРИЈАЛНЕ ШТЕТЕ ЗА ДУШЕВНЕ ПАТЊЕ ЗБОГ ПОВРЕДЕ УСТАВНОГ ПРАВА НА ЈЕДНАКУ ЗАШТИТУ ПРАВА

Објављено: 20.05.2020

Одредба члана 89 став 3 Закона о Уставном суду, којом је прописано да ће тај суд одлуком којом се усваја уставна жалба одлучити и о захтеву подносиоца уставне жалбе за накнаду штете, не искључује слободу избора подносиоца уставне жалбе да захтев за накнаду штете поднесе у уставној жалби или да се обрати парничном суду за накнаду штете на основу одлуке Уставног суда, а којом је утврђено да му је повређено право на једнаку заштиту права.

Из образложења:

Побијаном пресудом Основног суда у Новом Саду пословни број П-10318/15 од 04.04.2017. године дозвољено је преиначење тужбе постављањем, уз постојећи захтев за накнаду нематеријалне штете, и захтева за накнаду материјалне штете у износу од 90.000,00 динара. Одбијен је тужбени захтев којим је тужиља тражила да јој тужена на име накнаде нематеријалне штете за душевне патње због повреде уставног права на јенаку заштиту права исплати износ од 200.000,00 динара и на име накнаде материјалне штете износ од 90.000,00 динара.

Према чињеничном утврђењу првостепеног суда, Уставни суд Републике Србије је дана 25.09.2014. године донео одлуку бр. Уж-2271/13, којом је усвојио уставну жалбу М.Д. и М.Д. и утврдио да су пресудом Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж- 4225/12 од 23.01.2013. године, повређена права подносилаца уставне жалбе на једнаку заштиту права из члана 36 став 1 Устава Републике Србије, док је у преосталом делу уставна жалба, као неоснована, одбијена.

По становишту овог суда, основани су наводи жалбе, да тужиљи у конкретном случају припада накнада нематеријалне штете, будући да се ради о оригинерном уставном праву на накнаду штете из члана 35 Устава Републике Србије, а одлука Уставног суда РС, којом је усвојена уставна жалба тужиље у овој правној ствари, за њу представља правни основ за подношење тужбе за накнаду штете у предметној правној ствари. Према члану 89 став 3 Закона о Уставном суду, којим је прописано да ће тај суд одлуком којом се усваја уставна жалба одлучити и о захтеву подносиоца уставне жалбе за накнаду штете, не искључује слободу избора подносиоца уставне жалбе да захтев за накнаду штете поднесе у уставној жалби или да се обрати парничном суду за накнаду штете на основу одлуке Уставног суда, а којом је утврђено да му је повређено право на једнаку заштиту права.

Имајући у виду све релевантне околности, које су од утицаја на висину предметне нематеријалне штете, коју је тужиља претрпела, а водећи рачуна и о циљу накнаде те штете, овај суд је нашао да тужиљи припада правична новчана накнада за душевне патње због повреде уставног права на једнаку заштиту права у износу од 50.000,00 динара, па је у том делу усвојио њену жалбу и преиначио првостепену пресуду, као у изреци, док је у преосталом побијаном одбијајућем делу у односу на накнаду нематеријалне штете за душевне патње због повреде уставног права на једнаку заштиту права, преко овде досуђеног износа, а до траженог износа од 200.000,00 динара, тужбени захтев одбио, сматрајући да је тражени износ превисоко постављен и да би се досуђењем већег износа погодовало тежњама које нису спојиве са природом и друштвеном сврхом накнаде.

Пресуда Вишег суда у Новом Саду, посл.број ГЖ-2746/17 од 27.03.2019.године, којом је преиначена пресуда Основног Суда у Новом Саду посл.број П-10318/15 од 04.04.2017.г.>

Аутор сентенце: Јармила Лончар, виши судијски сарадник