Грађанско право - Облигационо право

НАКНАДА ШТЕТЕ У ВИДУ НОВЧАНЕ РЕНТЕ

Објављено: 10.09.2025

Накнада штете у виду новчане ренте може се досудити само за штету која постоји у моменту доношења судске одлуке па убудуће, а не и за раније претрпљену штету, коју тужилац у конкретном случају доказује за одређени период.

Из образложења:

Члан 195. Закона о облигационим односима предвиђа да је одговорно лице дужно да накнади штету лицу којем је због телесне повреде или нарушења здравља, радна способност потпуно или делимично смањена, ако повређени због тога трпи штету у виду изгубљене или смањене зараде. Дакле, основ за остварење права на накнаду овог облика материјалне штете постоји само ако се утврди да повређени услед претрпљених повреда и нарушења здравља не може да остварује зараду коју је остваривао до повреде, односно зараду коју би остваривао да је здрав и да му није смањена радна способност, а не с обзиром на утврђени степен смањене радне способности. Као губитак зараде, појављује се изгубљена зарада од момента окончања лечења до момента доношења судске одлуке о накнади штете и изгубљена зарада у моменту доношења судске одлуке о накнади штете па убудуће. Разликовање ове две врсте зараде је потребно због тога што се накнада штете у виду новчане ренте може досудити само за штету која постоји у моменту доношења судске одлуке па убудуће, а не и за раније претрпљену штету, коју тужилац у конкретном случају доказује за одређени период. Под изгубљеном зарадом од момента окончања лечења до момента доношења судске одлуке о накнади штете, сматра се она зарада коју би оштећено лице остварило да није постало потпуно или делимично неспособно за рад. Ова зарада као вид штете, као изгубљена зарада за време лечења пре него што је оштећено лице постало потпуно или делимично неспособно за рад, представља познату штету. Као штета она је по висини једнака висини изгубљене зараде у протеклом периоду до доношења судске одлуке и то у укупном збору зарада у појединим временским интервалима, при чему износи изгубљене зараде у појединим периодима могу бвити различити, па их као такве треба унети у укупан збир претрпљене штете. Различити појединачни износи (за сваки месец) изгубљене зараде јављају се из различитих разлога:веће или мање зараде коју би оштећени примао, због разлике прековремене зараде коју би остварио у појединим периодима, због изгубљеног прихода који би остварио од самосталног занимања јер није могао да ангажује туђу радну снагу да уместо њега ради, збвог издатака које је имао за туђу радну снагу ради обављања свог самосталног занимања ако је могао да ангажује туђу радну снагу и др. Под изгубљеном зарадом у моменту доношења судске одлуке па за убудуће, сматра се зарада коју би оштећено лице остарило у том моменту с обзиром на све околности, да није постало потпуно или делимично неспособно за рад. Ова зарада као вид штете утврђује се на бази чињеница које су познате у моменту доношења судске одлуке. Наиме, она се утврђује на основу висине зараде коју би лице, које је потпуно или делимично неспособно за рад,остварило у том моменту да је било способно за рад, а коју због одређене неспособности није остварило. Под зарадом која није остварена у моменту доношења судске одлуке о накнади штете, подразумевају се сви облици зараде које би лице извесно остварило, као зарада из радног односа коју би лице имало у том моменту, зарада од прековременог рада, корист од рада у свом домаћинству, вредност рада који је уложен ангажовањем туђе радне снаге за обављање послова самосталног занимања или вредност прихода ако се туђа радна снага није могла ангажовати. Тужилац није пружио доказе на околност обима спорне штете у моменту доношења судске одлуке па убудуће, већ само за раније претрпљену штету, за период од 15.02.2018. до 25.09.2018.(период лечења) и 26.09.2018. до 31.12.2021. године (када је према налазу вештака исказана материјална штета у виду изгубљене зараде по наведеним основима), на бази које се с напред наведених разлога не може утврдити обим губитка очекиване зараде убудуће, односно материјалне штете која ће се реализовати у будућности. Имајући у виду наведено, овај суд је сматрао да тужилац није доказао висину ренте која би му припала по основу обављања оба посла, због чега је становишта да је првостепени суд правилном применом правила о терету доказивања из члана 231. Закона о парничном поступку правилно одбио тужбени захтев и у том делу.

Пресуда Апелационог суда у Новом Саду, посл.број ГЖ-717/25 од 14.05.2025.године, којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл.број П-11684/24 од 14.01.2025. године

Аутор сентенце: Радмила Стојановић, виши судијски сарадник