ОСНОВНИ СУД У НОВОМ САДУ
ЕЛЕКТРОНСКИ БИЛТЕН

Грађанско право - Радно право

ОБЛИЦИ НАКНАДЕ ШТЕТЕ ЗАПОСЛЕНОМ

Објављено: 18.07.2019

Накнада штете која се запосленом досуђује уместо враћања на рад, не искључује право запосленог на накнаду штете у виду изгубљене зараде, с обзиром на то да су то два различита основа за исплату накнаде.

Из образложења:

Одредбом члана 191 став 1 Закона о раду („Сл. гласник РС“ број 24/05, 61/05 и 54/09) прописано је да ако суд донесе правноснажну одлуку којом је утврђено да је запосленом незаконито престао радни однос, запослени има право да се врати на рад, ако то захтева. Одредбом става 2 истог члана прописано је да је поред враћања, послодавац дужан да запосленом исплати накнаду штете, у висини изгубљене зараде и других примања које му припадају по закону, општем акту и уговору о раду и уплати доприносе за обавезно социјално осигурање. Одредбом става 3 наведеног члана је прописано да се накнада штете умањује за износ прихода које је запослени остварио по основу рада, по престанку радног односа. Одредбом става 4 истог члана је прописано да ако суд утврди да је запосленом незаконито престао радни однос, а запослени не захтева да се врати на рад, суд ће на његов захтев обавезати послодавца да запосленом исплати накнаду штете у износу од највише 18 зарада које би запослени остварио да ради, и то зависно од времена проведеног у радном односу и година живота запосленог, као и броја издржаваних чланова породице.

Утврђено је у току поступка да је тужилац радио код тужене када му је решењем тужене од 15.03.2010. године престао радни однос. Како је наведено решење поништено правноснажном пресудом, тужиоцу сагласно одредби члана 191 став 2 Закона о раду припада право на накнаду штете у виду изгубљене зараде коју би остварио да је у спорном периоду радио код тужене. Супротно жалбеним наводима тужене, правилно је првостепени суд, применом одредбе члана 191 став 2 и 4 Закона о раду, нашао да тужиоцу поред накнаде, која му је досуђена правноснажном пресудом Основног суда у Новом Саду посл.бр. П1-967/13 од 02.09.2014. године, на име штете уместо враћања на рад, припада и накнада штете због изгубљене зараде за спорни период од 01.05.2012. године до 18.05.2016. године, која је тужиоцу досуђена у овом поступку. Наиме, тужиоцу припада накнада штете у виду изгубљене зараде од момента добијања незаконитог отказа, до дана правноснажног окончања поступка за поништај побијаног решења о отказу уговора о раду , те је супротно жалбено истицање тужене носновано. Тужена у жалби истиче да тужилац има право на накнаду штете због изгубљене зараде само за период од отказа уговора о раду, до дана када је одустао од враћања на рад. Овакви жалбени наводи тужене су неосновани, с обзиром на то да накнада штете која је тужиоцу досуђена уместо враћања на рад, не искључује право тужиоца на накнаду штете у виду изгубљене зараде, с обзиром на то да су то два различита основа за исплату накнаде, и то за читав период до правноснажног окончања поступка за поништај решења о отказу, односно до 18.05.2016. године, а не само до момента када је тужилац одустао од захтева за враћање на рад, како то тужена неосновано у својој жалби наводи.

Пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл.број Гж1-1951/18 од 27.08.2018.године, којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл.бр. П1-1778/16 од 19.04.2018.године>

Аутор сентенце: Јармила Лончар, виши судијски сарадник