ОСНОВНИ СУД У НОВОМ САДУ
ЕЛЕКТРОНСКИ БИЛТЕН

Правна схватања - Кривично право

Одговори судија кривичног одељења Апелационог суда у Новом Саду

Објављено: 13.03.2015

Одговори судија кривичног одељења Апелационог суда у Новом Саду, усвојени једногласно или већином гласова на седницама одељења Суда, одржаним дана 29.10.2014.године и 30.10.2014.године, на спорна правна питања из судске праксе постављена од стране подручних судова.

Из образложења:

Питање Основног суда у Новом Саду:

1.Да ли је кривично дело недавање издржавања из чл.195 КЗ-а трајно кривично дело или продужено кривично дело- свршено самим пропуштањем радње да се за сваки месец доспеле обавезе да издржавање, и да се евентуалним понављењем радњи извршења према истом лицу сваком новом радњом остварује ново кривично дело?

Наведено питање , као и даље спорно, биће предмет расправљања на седници Кривичног одељења Апелационих судова која ће се одржати 27.03.2015.године.

Питања Вишег суда у Сремској Митровици:

1.На који начин, односно из којих доказа ће суд утврдити личне податке за окривљеног, када се окривљеном суди у одсуству, а претходно није саслушан?

Подаци о личности окривљеног прикупљају се, по правилу, у току истраге од лица и институција који располажу таквим подацима. Податке о ранијем животу окривљеног и о приликама у којима је живео окривљени, прибавља орган који спроводи истрагу или истражне радње , а који има овлашћење да од организација и установа, појединаца и других, такве нформације захтева.

2. Обзиром да је одредбом члана 551 ЗКП-а одређено да ће судија када пресудом усвоји захтев за опозивање условне осуде, изрећи казну која је утврђена у условној осуди, питање је да ли ће се употребити термин “изриче се казна затвора „(која је утврђена у условној осуди ) или „осуђује се на казну затвора“ (која је утврђена у условној осуди)?

Када се опозива условна осуда , изрека пресуде треба да гласи:“...па се на основу чл.67 или 68 или 69 КЗ-а опозива условна осуда...и...осуђује на казну затвора....која је утврђена у условној осуди“.

Питање Основног суда у Шиду:

1.У ком року оштећени може предузети или преузети кривично гоњење , након одбачаја његове кривичне пријаве од стране јавног тужиоца и да ли је тај рок преклузиван?

Законски рок за предузимање и преузимање гоњења је и по старом и по новом ЗКП-у преклузиван, те оштећени пропуштањем тог рока губи то своје право јер је поступак остао без овлашћеног тужиоца, а евентуални пропусти суда да уочи неблаговременост тог поднеска не утичу на накнадно, поновно стварање права које је већ изгубљено, па суд у било којој фази поступка мора да води рачуна о томе да ли је тај рок протекао, и ако јесте, да обустави поступак.

Питања Основног суда у Сомбору:

1.У односу на кривично дело кријумчарење из чл.230 ст.1 КЗ-а поставља се питање да ли је поред осталог у односу на радњу кривичног дела потребно утврдити да ли је окривљени лице које се бави кријумчарењем, у смислу да ли је раније кажњаван за царинске прекршаје, имајући у виду и другу писмену документацију и слично и да није довољно да је роба била скривена, у ситуацији када је предузета само једна радња?

Није од утицаја да ли је неко раније кажњаван за царинске прекршаје и др.већ се из околности које произилазе из начина извршења дела може закључити да ли неко има намеру да се бави кријумчарењем и уколико је радња извршена само једном.

2.Питање граница у којима суд има право да пресудом мења изреку оптужног акта - посебно везано за бланкетну одредбу, која се крши одређеном радњом, да ли има овлашћење унети ту бланкетну одредбу ако је јавни тужилац у оптужном акту није унео, или изменити већ означену у оптужном акту, конкретно у односу на кривично дело злоупотреба овлашћења у привреди из чл.238 КЗ-а.

Одредбом чл.238 ст.1 т.4 КЗ-а предвиђено је да „.. ко на други начин грубо повреди овлашћења у погледу управљања, располагања и коришћења имовине“, дакле, не указује се на постојање бланкетних одредби него на пословање сагласно добрим пословним обичајима и интерним актима, тако да се наведеном одредбом Кривичног законика не указује на нужност стављања бланкетних одредби у чињеничном опису.

3.Када је донета првостепена у којој је изречена казна испод границе ублажавања прописане законом, а на пресуду се није жалило тужилаштво већ је по жалби одбране таква пресуда укинута и у тексту другостепеног решења указано на ту повреду закона, да ли у новој првостепеној пресуди првостепени суд има овлашћење да измени одлуку везану за казну и да изрекне казну већу него у ранијој пресуди, у којој је грешком одређена испод законског минимума?

У ситуацији ако постоји само жалба окривљеног, а повређен је закон у његову корист, сходно одредби из чл.462 ст.4 у вези чл.453 ЗКП нема могућности измене такве одлуке, већ се само може констатовати повреда и ништа више.

4. Да ли је код покушаја имовинских кривичних дела из чл.203 или 204 КЗ-а, потребно утврђивати вредност ствари у просторији из које починилац покушава да одузме ствар (да ли је потребно утврђивати шта има у киоску, те вредност ствари у киоску у време извршења кривичног дела) да би се на тај начин утврдила намера окривљеног за прибављање имовинске користи или прибављање имовинске користи мале вредности?

Суд је дужан да утврди чињенице и околности из којих ће са пуном извесношћу закључити каква је била намера прибављања противправне имовинске користи -мале вредности или не, што је ствар чињеничног фактичког питања у сваком конкретном предмету.

5.Да ли један ЦД снимак, који представља снимак радника „Електродистрибуције“, на којем је снимљен човек који скида магнет са бројила без наредбе суда, може бити доказ који се може користити у кривичном поступку, или се исти, обзиром да је на предлог окривљеног спроведен током доказног поступка, мора издвојити из списа предмета?

Обзиром да сам окривљени инсистира на доказу који иде њему у прилог , а којим се доказује његова невиност, такав доказ може се употребљавати у поступку.

Питања постављена од стране Вишег суда у Новом Саду:

1.Да ли је путничко возило предмет претресања у смислу одредбе чл.152 и 155 ЗКП-а, односно, да ли суд издаје наредбу за претресање путничког возила или се врши претрес возила од стране полиције, сходно чл.286 ЗКП-а и по потреби увиђај на покретној ствари од стране органа поступка сходно чл.135 ЗКП-а?

Полицији у оквиру обављања оперативне криминалистичке активности и овлашћења у смислу чл.286 ЗКП-а, није потребна наредба за претресање путничког возила, обзиром да је ставом 2 наведеног члана прописано шта све полиција може да ради у циљу испуњења дужности из става 1 тог члана, а између осталог, и да изврши потребан преглед превозних средстава, путника и пртљага, што свакако подразумева и овлашћење да се изврши привремено одузимање предмета. Дакле, ни тада није потребна наредба за претресање.

2.Како поступити у ситуацији када се ВЈТ и окривљени у Споразуму о признању кривичног дела споразумеју да окривљеном суд изрекне меру безбедности обавезног лечења наркомана, у ситуацији када окривљени није вештачен током истраге, нити је изрицање наведене мере предложио вештак, нити је уз споразум приложена било каква медицинска документација која указује да је окривљени наркоман?

У ситуацији када се јавни тужилац и окривљени у Споразуму о признању кривичног дела споразумеју да суд окривљеном изрекне меру безбедности обавезног лечења наркомана, у смислу чл.83 КЗ-а, а да притом током истраге није обављено вештачење окривљеног, па следствено томе, вештак није ни предложио да се ова мера изрекне окривљеном и када уз Споразум није пиложена било каква медицинска документација да је окривљени кривично дело починио услед зависности од опојних дрога, сматрамо да постоје услови да се Споразум о признању кривичног дела одбије у смислу чл.318 ст.1 т.2 ЗКП-а, јер није испуњен услов из чл.317 ст.1 т.4 ЗКП-а, будући да кривична санкција, а то је и мера безбедности медицинског карактера, у погледу које су јавни тужилац и окривљени закључили споразум, није предложена у складу са законом.

3.Како поступити у ситуацији када се ВЈТ и окривљени у Споразуму о признању кривичног дела закљученог између ВЈТ и окривљеног споразумеју да од окривљеног треба одузети дрогу, новац, телефоне, оружје и друго, а ти предмети се не налазе у депозиту нити Вишег јавног тужилаштва нити Вишег суда, односно, да ли судија може да изрекне меру одузимања предмета а да тај предмет фактички не види нити зна да постоји?

Када се јавни тужилац и окривљени споразумеју у закљученом писаном споразуму о признању кривичног дела да од окривљеног треба одузети опојну дрогу, оружје и друго, сматрамо да судија за претходни поступак, односно председник већа, може да изрекне меру безбедности одузимања предмета ако у списима предмета постоје докази да су наведени предмети заиста одузети, као што је потврда о одузимању предмета и друго, и да су ти одузети предмети у вези са извршеним кривичнм делом и да ова чињеница није прибављеним доказима доведена у сумњу, а без обзира да ли се ови предмети налазе у судском депозиту или евентуално на чувању у дугом државном органу и сл.

4.Ко је овлашћен по ЗКП-у да трајно одузме опојну дрогу или оружје од окривљеног, који су привремено одузети, ако приликом закључења Споразума о признању кривичног дела то није унето у Споразум између ВЈТ-а и окривљеног, а судија за претходни поступак је пропустио да на рочишту о прихватању споразума то да уради, односно, да ли то треба да уради судија за претходни поступак који није у заседању , обзиром да нема на рочишту тужиоца, окривљеног и његовог браниоца, или то треба да уради ванпретресно веће из чл.21 ст.4 ЗКП-а?

Сматрамо да би одлуку о томе требало да донесе веће из чл.21 ст.4 ЗКП-а, имајући у виду одредбу чл.535 ЗКП-а, јер се из питања не види да ли је одлука о споразуму о признању кривичног дела правноснажна, у ком случају би тај поступак већ био окончан.

5.Ако је у Споразуму између ВЈТ и окривљеног наведено да трошкова поступка није било или су трошкови опредељени у одређеном износу, да ли судија за претходни поступак може да обавеже окривљеног на плаћање паушала?

Сматрамо да може судија за претходни поступак да обавеже окривљеног на плаћање паушала, иако то у споразуму није наведено, имајући у виду одредбу чл.315 ЗКП-а , којом је предвиђено да он одлучује о Споразуму о признању кривичног дела обзиром на одредбу чл.314 ст.1 т.4 ЗКП.-а, да је предвиђен садржај Споразума, који треба да садржи, између осталог, и споразум о трошковима кривичног поступка, а у вези одредбе чл.261 ст.2 т.9 ЗКП-а , којом је предвиђено да трошкови обухватају и паушални износ за трошкове који нису обухваћени тачкама 1 до 8.Како је судија за претходни поступак овлашћен да одлучује у оквиру споразума и о трошковима, тако може обавезати окривљеног и на плаћање паушала, иако то није предвиђено споразумом.

6.У случају када је дошло до закључења споразума о признању кривичног дела између окривљеног и надлежног тужиоца, а у споразуму није решено питање притвора, да ли по том питању одлуку доноси судија за претходни поступак, обзиром да исто проистиче из пресуде, или о том питању одлучује ванпретресно веће?

Сматрамо да одлуку у том случају може донети судија за претходни поступак, иако то питање није децидирано регулисано одредбама ЗКП-а. Имајући у виду одредбу чл.315 ст.1 ЗКП-а, ЗКП предвиђа у том погледу један изузетак тј. одступање од правила да о притвору након подизања оптужнице сходно чл.216 ст.1 ЗКП-а, увек одлучује кривично веће из чл.21 ст.4 ЗКП-а. То одступање је прописано одредбом чл.351, којом је предвиђено да на припремном рочишту председник већа може, уз сагласност странака, укинути притвор или га заменити блажом мером, као и да против тог решења жалба није дозвољена .Следствено томе, иако ЗКП то не прописује, сматрамо да, имајући у виду одредбу чл.315 ст.1 ЗКП-а, где је пре потврђивања оптужнице одлучено да о Споразуму о признању кривичног дела одлучује судија за претходни поступак, имајући у виду ову одредбу и одредбу чл.351 ЗКП-а, и судија за претходни поступак може одлучивати о притвору, јер је то у корист окривљеног, било о укидању притвора, било о одређивању блаже мере, и то само уколико постоји сагласност странака за доношење такве одлуке.

Питања Основног суда у Кикинди:

1 Да ли судија за претходни поступак може да одржи рочиште о разлозима за одређивање притвора и да одреди притвор лицу које није претходно ухапшено, већ је само задржано и саслушано по чл.294 ЗКП-а или да ли судија за претходни поступак може одредити притвор само лицу које је ухапшено, а изузетно и задржано само ради саслушања, а и које као ухапшено може бити доведено судији за претходни поступак, на рочиште о разлозима за притвор?Да ли је за одређивање притвора потребно испоштовати процедуру и услове, разлоге за притвор или процедура није битна, ако постоје разлози ?Да ли код продужења притвора треба оцењивати да ли је притвор законито одређен, као и да ли још постоје услови, разлози за притвор, или само треба процењивати постојање разлога за притвор?

Сматрамо да о одређивању притвора одлучује суд на предлог јавног тужиоца и исто није условљено никаквим процесним претпоставкама које се тичу полицијских овлашћења, које би спречавале суд да одлучи о предлогу јавног тужиоца. То значи да јавни тужилац има право да предложи одређивање притвора према осумњиченом у току кривичног поступка, уколико сматра да су испуњени услови за одређивање притвора из чл.211 ЗКП-а, а суд ће испитати да ли су испуњени или нису испуњени неопходни прописани услови и одлучити о предлогу.

Дакле, судија за претходни поступак може одржати рочиште о разлозима за одређивање притвора и одредити притвор лицу које претходно није ухапшено, већ је само задржано и саслушано по чл.294 ЗКП-а.

Тачно је да је у Уставу наведено да лице лишено слободе без одлуке суда мора без одлагања, а најкасније у року од 48 сати, бити предато надлежном суду, а ако се то не учини мора бити пуштено на слободу (чл.29 став 2 Устава) .Обавеза извођења пред судију без одлагања, односно у најкраћем року, предвиђена је и у Европској конвенцији(члан 5 став 3 Европске конвенције).

За одређивање притвора потребна је основана сумња да је лице коме је притвор одређен учинило кривично дело(чл.211 ЗКП-а) .Исто се захтева и за полицијско хапшење , јер полиција може неко лице ухапсити ако постоји разлог за одређивање притвора (члан 291 у вези са чланом 211 ЗКП-а).За разлику од овог нивоа сумње, у решењу којим се одређује задржавање потребно је да се наведу „основи сумње“(члан 294 ст.2 ЗКП-а)

Код продужења притвора треба оцењивати даље постојање разлога за притвор. Приликом одлучивања о продужењу притвора суд није овлашћен да оцењује постојање основане сумње да ли је притворено лице извршило кривично дело јер предмет одлучивања у поступку продужења притвора према окривљеном је оцена суда да ли постоје околности које оправдавају задржавање окривљеног у притвору, а не коначна и мериторна оцена да ли је доказано постојање кривичног дела. Имајући на уму одредбу чл.216 ст.4 ЗКП-а јасно је и да у истрази суд који одлучује по жалби на ово решење приликом доношења одлуке може преиспитати и раније утврђено постојање одговарајућег степена сумње(основана сумња, односно постојање довољног квалитета доказа).

Што се тиче законитости притвора, он се преиспитује кроз жалбени поступак против решења о одређивању притвора против окривљеног, односно ако жалбе није било, онда се сматра да је притвор против окривљеног законит и неће се у даљој фази одлучивања о продужењу притвора ова законитост преиспитати.

2.Да ли код најчешће примењиваног разлога за притвор тј.код „особитих околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело“, треба механички ценити и побројати раније осуде, или треба довести у везу раније осуде, или треба довести у везу раније осуде окривљеног са кривичним делом због којег се притвор предлаже, а кроз њих и раније понашање окривљеног са околностима кривичног дела за које постоји оправдана сумња?

Да ли код овог притворског разлога треба евентуално ценити вођење других кривичних поступака против лица за која се притвор предлаже или би цењење овакве околности нарушило презумпцију невиности, пошто је исход било којег поступка у току неизвестан, а свако се сматра невиним док се његова кривица не утврди правноснажном судском одлуком?

Код „особитих околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело“ не треба механички ценити и побројати раније осуде, него раније осуде окривљеног треба довести у везу са кривичним делом због којег се притвор предлаже, , а кроз њих и раније понашање окривљеног са околностима кривичног дела за које постоји оправдана сумња.

Чињеница да се против окривљеног води други кривични поступак, не може предстаљати разлог за притвор сам по себи, али се та чињеница цени у контексту свих осталих околности које упућују на постојање основане бојазни да би окривљени у кратком временском периоду могао поновити кривично дело.

3.У више укидајућих одлука више инстанце су налагале суду извођење нових доказа у поновљеном поступку.Да ли је то кршење чл.15 новог ЗКП-а, и како суд да поступи по овим налозима, будући да је новим Закоником уведено расправно начело?

Чињеница да су виши судови у укидајућим одлукама налагали првостепеним судовима извођење нових доказа у првостепеном поступку, не представља кршење одредбе чл.15 ЗКП-а. Ово стога што другостепени суд испитује пресуду у складу са одредбом чл.451 ст.1 ЗКП-а у оквиру основа, дела и правца побијања који су истакнути у жалби, а такође, с тим у вези и одредба чл.458 ст.1 ЗКП-а предвиђа да ће другостепени суд решењем усвојити жалбу и укинути првостепену пресуду...“Дакле, налагање извођења нових доказа проистиче из жалбених навода странака, односно до тога долази усвајањем жалбе, па самим тим и онога што странке у жалби предлажу, те се самим тим не би радило о повреди начела из чл.15 ЗКП-а.

4.Питање се односи на случајеве истраге које спроводи тужилаштво, где у току истраге нису одређене и спроведена одређена вештачења, као што је нпр.вештачење механизма повређивања, имовинска кривична дела без вештачења вредности ствари. Поставља се питање како поступити у таквој ситуацији, тј.да ли треба наредити да се истрага допуни, односно да се спроведу одређене доказне радње у оквиру истраге?

Суд у описаној ситуацији треба да поступа у смислу чл.501 ст.5 ЗКП-а, када се ради о скраћеном поступку, тј. да нареди да се предузму потребне доказне радње или прикпе потребни докази, или ако је у питању редовни поступак, или ако је у питању редовни поступак онда у складу са чл.337 ст.3 ЗКП-а када ће се наредити да се истрага допуни или да се прикупе одређени докази, што се иначе чини у оквиру испитивања оптужнице с обзиром да таква овлашћења суда проистичу из наведених одредаба. Дакле, сматрамо да у таквим случајевима , без тако спроведених радњи, не би требало да предмет излази на главни претрес.

5.Како тумачити чл.15 ст.4 ЗКП-а, који су то докази које суд може по службеној дужности сам одредити, а да не повреди расправно начело?

Да ли је извођење допунских доказа неопходно да би се предмет доказивања следствено расправио, мора се тумачити у свакој конкретној ситуацији, али свакако не би требало превише широко тумачити ту одредбу, јер би се онда повредили остали ставови истог члана, односно концепција целог законика.

6.У ситуацији када тужилаштво подиже оптужни предлог након извођења једног јединог доказа, а то је саслушање окривљеног, а у оптужном предлогу предлаже да суд изведе доказивање саслушањем оштећеног и бројних сведока, да ли суд треба да поступи у смислу чл.501 ЗКП-а?

Требало би поступити у смислу чл.501 ЗКП-а, ако је потребно саслушање и извођење доказа саслушањем оштећеног и бројних сведока, као и осталих лица.Требало би вратити да се то изведе у оквиру истраге, а не да се и то пропушта па да иде на главни претрес.

7.Када је подигнут оптужни акт а окривљени је саслушан од стране тужилаштва без постављања браниоца по службеној дужности (где је обавезна одбрана), да ли треба издвојити записник о испитивању окривљеног пред тужилаштвом, који садржи одбрану окривљеног без присуства браниоца у ситуацији када је одбрана обавезна, па поступити у складу са чл.501 ЗКП-а или издвојити такав записник, па на главном претресу најпре поставити браниоца по службеној дужности и узети одбрану окривљеног на главном претресу?

Такав записник се свакако мора издвојити из списа, а у таквој ситуацији би требало по одредби чл.501 ст.5 ЗКП-а или чл.337 ст.3 ЗКП-а, у зависности да ли се ради о скраћеном или редовном поступку, такав предмет вратити тужилаштву да изврши саслушање окривљеног, онако како је то законом прописано, дакле, уз присуство браниоца, јер би то иначе представљао незаконит доказ, а не би било оправдано да такав доказ по први пут изводи на главном претресу.

Питања Основног суда у Лозници:

1.Да ли судија за претходни поступак, одлучујући по предлогу тужиоца за одређивање притвора против осумњиченог на основу чл.211 ст.1 т.1 ЗКП-а, односно, на основу чл.211 ст.1 т.2 ЗКП-а може по службеној дужности или одлучујући по предлогу одбране, уместо притвора одредити блажу меру – забрану напуштања боравишта (чл.199) или јемство (чл.202 ЗКП), односно забрану прилажења, састајања или комуницирања са одређеним лицем, иако се тужилаштво не изјасни у вези примене блаже мере, односно не сагласи се са предлогом да се уместо притвора одреди блажа мера?

Може одредити, јер у ЗКП-у , у односу на мере које се одређују у чл.210 ЗКП-а, тачно је одређено у ставу 1 да се“... притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом закону и само када се иста сврха не може остварити другом мером.“

Питања Основног суда у Руми:

1.Како поступити у ситуацији када је истражни судија изразио неслагање са захтевом за спровођење истраге оштећеног као тужиоца? Да ли прихватити такво неслагање и одредити да нема места спровођењу истраге против окривљеног или признати оштећеном као тужиоцу извесно стечена права, утврђујући да ли је у сваком конкретном случају примењива одредба чл.604 ЗКП-а?

Уколико је оштећени пре 01.10.2013.године преузео гоњење и поднео захтев за спровођење истраге, по коме још није одлучено, значи није донето решење о спровођењу истраге, захтев се има сматрати приговором ВЈТ-а, а у другим случајевима, имајући у виду одредбу чл.604 новог ЗКП-а он је то својство стекао по ранијем ЗКП-у и нема места изражавању неслагања.

2.Да ли се разводи као решен „К“ предмет када је оптужни предлог враћен ОЈТ-у у смислу одредаба чл.501 ст.5 ЗКП-а?

По нашем мишљењу, наведено питање је питање за судки пословник и за судску управу јер не припада кривично – правној материји којом се бави ово Одељење у оквиру законске надлежности апелационог суда.

Питања Вишег суда у Сремској Митровици:

1.Како поступити када држава молиља не достави сву документацију која је неопходна да би се утврдиле претпоставке за изручење?

У ситуацији када држава молиља, заједно са молбом за изручење, не достави сву потребну документацију у законском року од 18 односно 40 дана од дана притварања лица чије се изручење тражи неопходно је путем Министарства правде Републике Србије затражити да држава молиља достави потребну документацију у додатном року, која је суду потребна за доношење одлуке о молби за изручење.У таквим ситуацијама не треба одбити захтев за изручење.

2.Поједностављено изручење (чл.30 Закона о међународној правној помоћи). Да ли је у ситуацијама тзв. поједностављеног изручења потребно тражити било какву документацију од државе молиље , или кад је лице сагласно за овакво убрзано изручење, без тражења икакве документације, списе предмета достави одмах већу на одлуку?

Уколико се лице чије се изручење тражи сагласи са поједностављеним изручењем, суд је дужан да спроведе поступак за изручење као и у редовном поступку с тим што против решења о испуњености претпоставке за извршење није дозвољена жалба, већ се решење надлежног суда у смислу одредби чл.50 ст.5 Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима без одлагања доставља Министарству надлежном за правосуђе.

3.Оптужница је подигнута у време важења старог ЗКП, а такође је изјављен и приговор против оптужнице у време важења старог ЗКП-а, али о томе није одлучивано. Када је ступио на снагу нови ЗКП, у току 2014.године је одлучено о приговору. Да ли се приговор против оптужнице (која више није оптужница већ оптужни предлог) у време важења новог ЗКП-а одбија као неоснован или се одбацује као недозвољен?

Обзиром да приговор против оптужног предлога није дозвољен по одредбама новог ЗКП-а, он ће се одбацити као такав, а неће се одбити као неоснован, јер се о њему неће одлучивати у меритуму.

Питања Основног суда у Врбасу:

1.Ко је у обавези да браниоцу по службеној дужности исплати награду за приступ и одбрану окривљеног на рочишту везану за примену одредбе чл.261 ст.4 ЗКП-а и чл.266 ЗКП-а?

Трошкови обавезне одбране предујмљују се браниоцу из средстава суда.У пресуди којом је окривљени оглашен кривим, уколико се не ради о тзв. одбрани сиромашног, требало би обавезати окривљеног да суду надокнади раније предујмљене трошкове, односно оно што је унапред било исплаћено из буџета, те обавезати окривљеног да браниоцу надокнади оне трошкове који му још нису исплаћени, стриктно пратећи законске одредбе чл.261 ст.4 ЗКП-а. Предујмљивање трошкова из буџетских средстава односи се само на нужне издатке браниоца по службеној дужности, док ће о награди браниоца бити одлучено по окончању поступка, односно у пресуди. У зависности од исхода поступка, биће одређено ко ће сносити трошкове.

2.Врховни касациони суд се у одлуци КЗЗ 56/2011 од 31.08.2011.године изјаснио да је за оцену постојања објективног обележја кривичног дела из чл.229 ст.1 КЗ-а потребно одредити битну суму утајеног пореза у једној календарској години која представља фискалну, односно пословну годину, а у циљу утврђења да ли се у радњама окривљеног, везано за износ утајеног пореза који представља објективан елеменат за постојање кривичног дела (да прелази износ од 150.000,00 динара),

Из садржине одлуке Врховног Касационог суда од 31.08.2011.године произилази да се код кривичног дела из чл.229 ст.1 КЗ-а не могу сабирати износи појединачних износа пореских обавеза чије се плаћање избегава у две календарске године, односно да неплаћени износи пореза морају потицати из једне календарске године. На тај начин треба утврђивати чињенично стање у сваком конкретном случају, без обзира на то како је одређен период неплаћања пореза у оптужном акту, односно да се вештачењем мора утврдити висина неплаћеног пореза у једној календарској години. Како се наведена одлука Врховног Касационог суда односи само на кривично дело неуплаћивање пореза по одбитку, то се и став заузет у њој односи само на порез по одбитку.

3.Питање се односи на кривично дело противправно одузимање електричне енергије од стране потрошача. Након измене стварне надлежности, неки од Виших судова који су у међувремену постали надлежни за одлучивање о жалбама против одлука судова донетих у оваквим поступцима, заузели су став да није исправно квалификовати описане радње извршења као кривично дело крађе у покушају , јер кривично дело није остало у покушају већ је извршено. Да ли се кривично дело може тако квалификовати или не?

Након престанка важења одредбе чл.159 Закона о енергетици, радње противправног одузимања електричне енергије између осталог могу бити квалификоване и као кривично дело крађе. Један од битних елемената овог кривичног дела је намера извршиоца да прибави противправну имовинску корист. Неовлашћено прикључење на електричну мрежу и коришћење електричне енергије представља свршено кривично дело крађе .Неприхватљиво је квалификовати ове радње као покушај кривичног дела, само из разлога што се не може утврдити вредност струје коју је учинилац противправно присвојио, односно користио. Вредност противправно одузете ствари такође представља битан елеменат кривичног дела крађе, од ког зависи правна квалификација, односно тежина дела, јер су управо обзиром на вредност противправно одузете ствари одређени и различити облици овог кривичног дела .ситно дело крађе, крађа и тешка крађа .Уколико се један од битних елемената кривичног дела не може доказати, то доводи до ситуације да се не може доказати постојање кривичног дела у целини, због чега је неприхватљиво кажњавати учиниоца за покушај кривичног дела, уколико је неки од битних елемената остао недоказан. Међутим, како је у напред наведеној ситуацији, везаној за неовлашћено коришћење електричне енергије, јасно да је учинилац не само присвојио , него и користио туђу покретну ствар-електричну енергију, те се ради о свршеном кривичном делу јер су радње извршиоца довеле до последица. Што се тиче утврђивања вредности противправног коришћења електричне енергије, обзиром да је због разних практичних разлога често немогуће утврдити вредност противправног коришћења електричне енергије, сматрамо да нема сметњи да се ова вредност утврђује методом коју користи и електропдистрибуција, а која је прописана уредбом о условима за испоруку електричне енергије.

4.Различита је пракса инстанционих судова у погледу постојања кривичног дела из чл.229а КЗ-а, у ситуацији када је исплата зарада запосленима пријављена и евидентирана у пословној евиденцији предузећа, а пореске обавезе нису плаћене услед недостатка средстава. Постоје судске одлуке из којих произилази да у таквим ситуацијама не може бити ни намере за избегавање плаћања пореза и доприноса, у смислу предметног кривичног дела.Из неких, пак одлука произилазе другачија становишта другостепенoг већа. Ово се првенствено односи на ситуацију када је рачун привредног субјекта у блокади, а за то време дође до исплате зарада без истовременог уплаћивања пореза по одбитку.

Код кривичног дела неуплаћивање пореза по одбитку намера неплаћања пореза је битан елеменат кривичног дела који мора бити утврђен у сваком конкретном случају. Намера неплаћања пореза може бити утврђена на основу различитих објективних показатеља, односно у поступку ће пре бити утврђивање чињенице која указује на намеру окривљеног да порез плати, на шта најчешће указује одбрана. Такве чињенице морају бити објективн , да би се на основу њих поуздано могла утврдити намера плаћања пореза, као што је нпр. плаћање дела пореске обавезе у границама стварних могућности обвезника, покушаји окривљеног да легалним путем умањи пореску обавезу, као што је обраћање надлежним органима ради умањења или ослобођења од пореза и слично. Уколико се докаже стварна намера обвезника да порез плати, то упућује на изостанак намере да порез не плати, па самим тим, искључује и постојање кривичног дела. Дакле, треба ценити целокупно држање окривљеног и његове радње у оквиру субјекта који је порески обвезник правног лица. Обрачун пореза такође представља битан елеменат овог кривичног дела, те је нужно да је порез обрачунат, али да није плаћен.На изостанак намере неплаћање пореза и других јавних дажбина указује пример истовременог плаћања дела зарада и дела јавних дажбина у складу са могућностима пореског обвезника. Плаћање само зарада радницима, дуговања повериоцима, исплата других нејавних давања јасно указује на намеру неплаћања пореза и не може се сматрати оправданим.

5.Да ли се ради о једном кривичном делу или једном продуженом кривичном делу, или о више кривичних дела насиља у породици, у ситуацији када извршилац дела са више радњи предузетих у временском размаку, од рецимо неколико дана или неколико недеља, угрози спокојство, телесни интегритет или душевно стање члана своје породице, а све под претпоставком да је у питању радња извршења према једном оштећеном?

Наведено питање , као и даље спорно, биће предмет расправљања на заједничкој седници кривичних одељења апелационих судова која ће се одржати 27.03.2015.године.

6.Да ли је могуће коришћење као доказа исказ полицијских службеника саслушаних као сведока у кривичном поступку, у делу где описују своја визуелна и звучна запажања настала приликом вршења интервенције поводом поднете пријаве итд?

Исказе које полицијски службеници дају као сведоци у кривичном поступку, освојим непосредним запажањима до којих су дошли приликом вршења службених радњи (интервенције поводом поднете пријаве), суд треба да цени као и исказ сваког другог сведока , слободном оценом и довођењем у везу, односно проверавањем кроз оцену осталих доказа. Не могу се као доказ користити искази полицајца о ономе што су им приликом вршења интервенције рекли оштећени. Полицајци могу сведочити само о присуству оштећених, њиховом изгледу, држању и сл., али не и о ономе што су им они рекли.

7.Поставља се питање степена дискреционог овлашћења суда у ситуацији када осуђени испуњава сваки од критеријума назначених у наведеној законској одредби, а у питању је институт условног отпуста, па судије Кривичног одељења тог суда су становишта да последња новела Кривичног законика у знатној мери сужава могућност суда да одлучи негативно поводом захтева осуђеног који испуњава критеријуме предвиђене овом нормом, с тим да нека жалбена већа имају подударно, а нека супротно становиште?

Изменама КЗ-а који се примењује од 01.01.2013.године одредбе чл.46 КЗ-а измењене су тако да, уколико осуђено лице поред испуњења формалног критеријума да је издржало 2/3 казне на коју је осуђено испуњава и субјективни критеријум који је наведен у овој законској одредби:ако се у току издржавања казне тако поправио да се може са основом очекивати да ће се на слободи добро владати, а нарочито да до истека времена за које је изречена казна не учини ново кривично дело, при чему ће се у обзир узети његово владање за време издржавања казне, извршавање радних обавеза с обзиром на његову радну способност и друге околности које показују да је у односу на њега постигнута сврха кажњавања.

Суд мора усвојити молбу за условни отпуст увек када су испуњени сви наведени услови, а дискреционо овлашћење постоји у погледу испитивања субјективних услова који морају бити утврђивани у сваком конкретном случају.

Питања Вишег суда у Зрењанину:

1.Да ли постоји могућност по Закону о међународној правној помоћи у кривичним стварима тражење допунске сагласности од стране државе изручиоца, јер такво решење у цитираном закону није предвиђено?

Ако је изручење дозвољено, изручено лице не може да буде кривично гоњено, нити подвргнуто извршењу кривичне санкције, за кривично дело извршено пре изручења, а које није предмет изручења (чл.14 ст.1 Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима), и у тој ситуацији суд мора поштовати начело специјалитета.Међутим, у тој ситуацији суд ће путем Министарства правде од замољене државе која је дозволила изручење за друге поступке затражити да дозволи изручење тог лица и за вођење актуелног кривичног поступка, односно извршење кривичне санкције, па уколико замољена држава дозволи изручење и за тај поступак, суд ће по приспећу правносннажног решења Министра правде којим се дозвољава изручење, наставити вођење кривичног поступка, односно спровешће поступак извршења кривичне санкције.

У том случају нема места доношењу одбијајуће пресуде у поновљеном поступку, с обзиром да у решењу о изручењу Републике Хрватске није назначено да се окривљени може кривично прогонити и за ово кривично дело, нити да се изврши кривична санкција по правноснажној пресуди у то време.

2.Када је окривљени првостепеном пресудом оглашен кривим због кривичног дела тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из чл.297 ст.3 КЗ-а, а када постоји само жалба браниоца окривљеног у којој се основано указује да окривљени није поступио противно наведеној одредби ЗООБС-а, може ли на претресу пред другостепеним већем тужилац да измени одредбу ЗООБС-а, те да ли би измена оптужнице на тај начин била у супротности са одредбом чл.450 ст.4 ЗКП-а, у којој је назначено да овлашћени тужилац може, с обзиром на резултат претреса изменити оптужницу у корист оптуженог или ако се оптужени сагласи у целини или делимично одустати од оптужбе?

Из наведеног питања се не види по којој то противно законској одредби ЗОБС-а окривљени није поступио, али се из образложења истог питања може закључити или да је пресуда већ једном укидана, да по решењу жалбеног суда није поступљено или да је жалбени суд након решавања по жалби одлучио да отвори претрес, јер се говори о претресу пред другостепеним већем, из ког разлога се и примењују одредбе чл.450 ЗКП-а. На отвореном претресу, без обзира што јавни тужилац нижег суда није изјавио жалбу против првостепене пресуде, а у ком поступку се примењују одредбе као у првостепеном поступку, у тој ситуацији имамо овлашћеног т

Одговори судија кривичног одељења Апелационог суда у Новом Саду, усвојени једногласно или већином гласова на седницама одељења Суда, одржаним дана 29.10.2014.године и 30.10.2014.године, на спорна правна питања из судске праксе постављена од стране подручних судова.>

Аутор сентенце: