ОСНОВНИ СУД У НОВОМ САДУ
ЕЛЕКТРОНСКИ БИЛТЕН

Грађанско право - Облигационо право

ОДГОВОРНОСТ ПРОДАВЦА ЗА МАТЕРИЈАЛНЕ НЕДОСТАТКЕ СТВАРИ

Објављено: 18.06.2014

Чланом 480 став 3 Закона о облигационим односима прописано је да продавац одговара и за недостатке које је купац могао лако опазити, ако је изјавио да ствар нема никакве недостатке или да ствар има одређена својства или одлике.

Из образложења:

При овако утврђеном чињеничном стању, првостепени суд је нашао да тужбени захтев није основан. Наиме, суд је нашао да је тужилац, као купац, био упознат са недостатком ствари коју је купио, односно са чињеницом да пас којег је купио, нема стандардне особине пса расе Бернски планински пас. О упознатости тужиоца са недостацима купљене ствари, суд је закључио на посредан начин, и то на основу чињенице да је тужилац видео да је штене мање од осталих штенаца, као и на основу тога што је купопродајна цена била дупло нижа од цене уобичајене за предметну расу. Следом наведеног, суд је нашао да не постоји одговорност туженог као продавца, за материјалне недостатке ствари, с обзиром на то да тужиоцу, као купцу, описани недостаци, нису могли остати непознато, у смислу члана 480 став 1 и 2 Закона о облигационим односима.

Основано се жалбом тужиоца истиче да је првостепени суд на правилно и потпуно утврђено чињенично стање, погрешно применио материјално право. Наиме, првостепени суд је утврдио да је приликом купопродаје, тужени рекао тужиоцу да пас не болује од урођених болести. Међутим, при таквом стању ствари, првостепени суд није као релевантну препознао и применио одредбу става 3 члана 480 Закона о облигационим односима, којом је прописано да продавац одговара и за недостатке које је купац могао лако опазити, ако је изјавио да ствар нема никакве недостатке или да ствар има одређена својства или одлике. Цитираном одредбом предвиђен је, дакле, изузетак од правила према којем продавац не одговара за материјалне недостатке из тачке 1 и 3 члана 479 ЗОО, а који су у часу закључења уговора били познати купцу или му нису могли остати непознати. Како је првостепени суд на несумњив начин утврдио да је тужени, као продавац, упитан у том смислу од стране тужиоца, као купца, одговорио да пас не болује од наследних болести, те како је несумњиво утврђено да то није случај и да пас болује од урођене дисплазије кукова, то по виђењу овог већа, постоји одговорност туженог као продавца за материјалне недостатке ствари, односно предмета купопродаје. Наиме, по становишту овог суда, поменута болест представља материјални недостатак купљене ствари, која је чини неподобном за редовну употребу, а и за нарочиту употребу, за приплод, која је била позната продавцу (тачка 1 и 2 члана 479 Закона о облигационим односима). Независно од тога да ли је и тужени евентуално био у заблуди у погледу здравственог стања пса којег је продао тужиоцу, мишљење је овог суда да његова одговорност свакако постоји, с обзиром на то да упознатост продавца са недостатком није услов за постојање његове одговорности за материјалне недостатке продате ствари. Наиме, одредбом става 1 члана 478 Закона о облигационим односима прописано је да продавац одговара за материјалне недостатке ствари које је она имала у часу прелаза ризика на купца, без обзира на то да ли му је то било познато. Према томе, за одговорност продавца по том основу довољно је да је изјавио да ствар нема недостатке који су потом несумњиво утврђени, при чему је ирелевантно да ли је и сам био у заблуди у погледу постојања тих недостатака. Такође, околност да за тог пса тужени није издао гаранцију тужиоцу, не утиче на претходне закључке суда, јер се у конкретном случају и не ради о одговорности по основу издате гаранције продавца за продату ствар.

Имајући у виду изнето, другостепени суд је становишта према којем у конкретном случају постоји одговорност туженог за материјалне недостатке продате ствари, а како је у конкретном случају, тужилац благовремено и уредно обавестио туженог о уоченим недостацима, то је суд, поступајући по захтеву тужиоца, изрекао правне последице, те најпре раскинуо предметни уговор, и одредио реституцију датог, односно обавезао туженог да тужиоцу врати новац исплаћен на име купопродајне цене у висини од 150 евра у динарској противвредности, уз истовремено враћање пса (члан 488 став 1 тачка 3, члан 497 став 1 и члан 132 Закона о облигационим односима).

( Пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж. 3272/13 од 17.04.2014. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П. 57926/2010 од 04.04.2013. године)>

Аутор сентенце: Милена Балетић, виши судијски сарадник