Објављено: 25.09.2025
Одговорност Удружења осигуравача Србијe за штету проузроковану употребим непознатог возила може настати када је возач побегао са лица места или када оштећено лице није било у могућности да узме податке о лицу које је управљало тим возилом, као и о самом возилу, односно када је добило нетачне податке.
Из образложења:
Одговорност туженог за штету проузроковану употребом непознатог моторног возила може настати када возач моторног возила који је проузроковао штету побегне са лица места незгоде, када оштећено лице добије нетачне податке о возилу и индентитету лица које је управљало возилом или у ситуацији када оштећено лице није у могућности да узме податке о лицу које је управљало моторним возилом, као и о моторном возилу. Дакле, ради се о ситуацији када околности које су изван њега. Међутим, у конкретном случају, а с обзиром на чињенично утврђење (да је возач возила које је ударило тужиоца након тога изашао из возила те пришао тужиоцу да пита да ли му је добро, на шта му је тужиолац потврдно одговорио, те да је тек након тога возач возила отишао са места незгоде), произлази да је тужилац, имао могућности да узме податке од возача, односно да изврши идентификацију возила, узимањем података о регистарској ознаци возила, због чега се не може прихватити навод тужиоца да се у конкретном случају радило о непознатом моторном возилу. Жалбени наводи којима се суштински указује да суд неосновано закључује да је тужилац био свестан самог догађаја и ситуације у којој се нашао занемарујући налаз и мишљење вештака медицинске струке из којих је утврђено да је тужилац предметном приликом трпео бол и страх, нису од значаја за другачије пресуђење, с обзиром да наведено (да је тужилац као последицу штетног догађаја трпео страх и бол како то произлази из налаза вештака др С.Д. и др Ђ.Г.) није спречило тужиоца да прибави податке о возилу које га је ударило, а имајући у виду да је тужилац приликом саслушања навео да се лице које је управљало камионом одмах након незгоде зауставило и пришло тужиоцу да га упита да ли је добро, на шта му је он потврдно одговорио, те да је тек касније доласком на посао, уочио да му је повређена лева рука отечена, што све указује, а како то правилно налази и првостепени суд, да је тужилац након незгоде био присебан, те свестан самог догађаја и ситуације у којој се нашао. Из наведеног произлази да је возило за тужиоца остало непознато из разлога што је поступио супротно императивним прописима из области саобраћаја, као и што је поступио супротно уобичајеној и очекиваној процедури у таквим ситуацијама а која се односи на узимање личних податакаод возача и основних података о возилу које је био учесник саобраћајне незгоде, дакле остало је непознато из разлога који су у субјективној сфери тужиоца. Одговорност туженог Удружење осигуравача Србије - Гарантни фонд за штету проузроковану употребом непознатог возила може настати када возач побегао са лица места или када оштећено лице није било у могућности да узме податке о лицу које је управљало тим возилом, као и о самом возилу, односно када је добило нетачне податке, што овде није случај. Имајући у виду наведено, првостепени суд је правилном применом правила о терету доказивања, на основу доказа изведених у поступку, утврдио све релевантне чињенице, те је ваљаном применом позитивноправних прописа, јасно и аргументовано изнео, по оцени овог суда сасвим одржив став да је возило из неоправданих субјективних разлога остало непознато тужиоцу, због чега се не може заснивати одговорност туженог за штету коју је тужилац претрпео. С обзиром на то да се ради о непознатом возилу и возачу у објективном смислу, у том случају нема места обавезивању туженог на накнаду штете, у смислу одредби Закона о обавезном осигурању у саобраћају.
Пресуда Вишег суда у Новог Саду, посл. бр. Гж-6625/22 од 06.02.2025. године, којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду П. 890/2022 године од 30.03.2022. године
Аутор сентенце: Марина Рутовић, самостални саветник