Грађанско право - Облигационо право

ОДГОВОРНОСТ ЗА ШТЕТУ-ИЗВОЂАЧА И НАРУЧИОЦА РАДОВА НА НЕПОКРЕТНОСТИ

Објављено: 07.03.2016

Из образложења:

Пресудом Основног суда у Новом Саду број П 7525/14 од 10.03.2015. године(која је исправљена решењем истог суда истог пословног броја од 07.04.2015.године) обавезан је тужени Ј.П. да исплати тужиоцима на име накнаде нематеријалне штете за душевне болове због смрти блиског лица следеће износе: по 500.000,00 динара тужиоцима М.М. и С.С и 700.000,00 динара тужиљи В.М., све са законском затезном каматом почев од пресуђења до исплате, као и да им накнади трошкове парничног поступка у износу од 307.600,00 динара, у року од 15 дана под претњом извршења (став 1 изреке).

У ожалбеној пресуди првостепени суд је, утврђујући садржину међусобно закључиваних уговора између инвеститора и извођача радова, те извођача и подизвођача, заузео становиште да нема одговорности инвеститора из разлога што је исти закључењем уговора са извођачем радова пренео на њега сву одговорност за евентуалну штету учињену другим лицима, у вези са пословима градње предметног стамбено-пословног објекта, а да нема ни одговорности извођача, који је даљим закључивањем уговора о извођењу радова са подизвођачем и споразума којим су дефинисали одговорности и обавезе подизвођача, пренео на њега обавезу предузимања и спровођења мера безбедности и здравља на раду, и у вези са тим и одговорност за евентуалну штету. За овај суд је неприхватљиво исказано становиште првостепеног суда и исто је последица погрешне примене материјалног права, односно непримењивања одредбе члана 207 у вези са члановима 173 и 174 Закона о облигационим односима (даље ЗОО).

Према одредби члана 207 ЗОО, наручилац и извођач радова на непокретности солидарно одговарају трећем лицу за штету која му настане у вези са извођењем тих радова. Подизвођач радова одговара за штету коју почини трећим лицима у вези са извођењем радова на изградњи објекта солидарно са наручиоцем и извођачем радова, по принципу објективне одговорности због обављања опасне делатности, у смислу члана 173 и 174 ЗОО, а у вези са чланом 207 ЗОО. У конкретном случају, тужени „Б“ ДОО из Новог Сада је наручилац радова-инвеститор, тужени „А-м п.“ ДОО из Новог Сада је извођач радова, тужени Ј.П. је власник и оснивач предузетничке ЗФТР „П.Ј“ која је подизвођач радова, док су тужиоци трећа лица која су претрпела штету смрћу блиског лица, а у вези са извођењем радова. Сходно наведеном, основано се жалбом тужилаца указује да се инвеститор и извођач радова не могу ослободити одговорности закључивањем уговора и споразума, чију садржину утврђује првостепени суд у чињеничном стању ожалбене пресуде, јер такви уговори делују само према њима, али немају правно дејство према трећим оштећеним лицима, које своје право на накнаду штете црпе из императивних одредби закона, које се не могу дерогирати уговорним одредбама о преносу одговорности, односно искључивој одговорности извођача или подизвођача. Овакви уговори могу служити за међусобна пребијања између инвеститора, извођача и подизвођача, у смислу члана 208 ЗОО,али не могу бити основ преношења и ослобађања од одговорности за штету, нити основ за ослобађање могу бити акти и мере које је донео инвеститор, као неопходан услов за добијање потребних дозвола за почетак градње објекта.

Првостепени суд је пропустио да расправи и утврди да ли су тужени предузели све потребне мере заштите на раду при извођењу грађевинских радова, прописаних одредбама чланова 4,5,9,11-17 и 23 Закона о безбедности и здрављу на раду („Службени гласник РС“ бр. 101/2005), чланова 8,11,12 и 14 Уредбе о безбедности и здрављу на раду на привременим или покретним градилиштима („Службени гласник РС“ бр. 14/2009, 95/2010) и чланова 4,7,32 и 33 Правилника о заштити на раду, при извођењу грађевинских радова („Службени гласник РС“бр. 53/97). На те околности тужиоци су предложили вештачење путем вештака стручњака из области заштите на раду и основано жалбом истичу да је првостепени суд пропустио да правилно образложи, односно да је дао нејасне и погрешне разлоге због чега одбија овај доказни предлог у поступку у коме се, с обзиром на предмет спора и у циљу расправљања основа одговорности тужених, мора јасно и недвосмислено утврдити ко је организовао градилиште и ко је био надзорни орган, односно вршио надзор над спровођењем мера заштите и безбедности на раду. Чињеница да је насилна смрт правног претходника тужилаца у директној узрочно-последичној вези са задобијеним тешким повредама приликом пада, није чињеница на коју се изјашњава стручњак из области заштите на раду, него вештак медицинске струке из области судске медицине, али како у поступку није био споран механизам повређивања тужиоца, потпуно је нејасно образложење које даје првостепени суд за одбијање доказног предлога вештачења путем вештака заштите на раду, везујући погрешно то вештачење за околност механизма повређивања.

Надаље, суд није уопште расправљао чињенице од којих зависи да ли је било пропуста или радњи самог погинулог, у смислу постојања његовог доприноса настанку штете и штетних последица, од којих чињеница зависи правилна примена одредаба члана 192 ЗОО о подељеној одговорности штетника и оштећеног, у вези са чланом 205 ЗОО, а поводом истакнутог приговора подељене одговорности. Првостепени суд је морао да утврди најпре чињенице да ли су пок. Д.М. била предата на употребу средства и опрема за личну заштиту на раду, односно заштитни опасач са сигурносним ужетом и шлем, па ако утврди да јесу, да ли их је исти користио и ко је био надлежан за контролу употребе средстава и опреме за личну заштиту на раду, да ли их је исти користио и да ли је постојала заштитна ограда на ивицама лифтовског отвора, тужиоци су предложили саслушање сведока М.П. и И.П., као очевидаца штетног догађаја, али првостепени суд одбија извођење ових доказа са образложењем да је релевантне чињенице утврдио из прочитаних писаних доказа, а пре свега прекршајне и кривичне пријаве против послодавца, без прибављања списа прекршајног или кривичног поступка, што је за овај суд такође неприхватљиво.

Из свега наведеног произилази да је побијана пресуда донета уз битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 12 ЗПП-а и на основу непотпуно и нејасно утврђеног чињеничног стања, из ког разлога је овај суд, применом одредбе члана 387 став 1 тачка 3, у вези са чланом 391 став 1 и 392 став 2 ЗПП-а, укинуо првостепену пресуду и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење.

(Решење Апелационог суда у Новом Саду, посл.број ГЖ-2178/15 од 05.11.2015.године, којом је укинута пресуда Основног Суда у Новом Саду посл.број П-7525/14 од 10.03.2015.г.) Аутор сентенце: Јармила Лончар, виши судијски сарадник

Аутор сентенце: Непознат аутор