ОСНОВНИ СУД У НОВОМ САДУ
ЕЛЕКТРОНСКИ БИЛТЕН

Грађанско право - Радно право

ОТКАЗ УГОВОРА О РАДУ И УТВРЂИВАЊЕ ВИШКА ЗАПОСЛЕНИХ

Објављено: 18.07.2019

Када запослени закључи уговор о раду са послодавцем, праву запосленог да обавља послове из уговора о раду одговара обавеза послодавца, да му то и омогући, јер је одредбом члана 16 тачка 4 Закона о раду прописано да је једна од основних обавеза послодавца, да запосленом обезбеди обављање послова утврђених уговором о раду.

Из образложења:

Пресудом Основног суда у Новом Саду посл.бр. П1-1105/16 од 26.09.2017. године, ставом првим и другим изреке тужбени захтев је делимично усвојен, па је поништено решење туженог од 06.06.2016. године којим је тужиоцу отказан уговор о раду од 20.12.2009. године и анекс уговора о раду од 25.09.2014. године. Ставом трећим изреке обавезан је тужени да тужиоцу, на име накнаде штете због незаконитог отказа, уместо враћања на рад, плати 94.515,00 динара са законском каматом од пресуђења до исплате, док је ставом четвртим изреке одбијен захтев за исплату преко наведеног износа до тражених 192.310,80 динара са припадајућом законском каматом од пресуђења до исплате.

Пресудом Апелационог суда у Новом Саду посл.бр. Гж1-2897/17 од 23.02.2018. године, ставом првим изреке преиначена је првостепена пресуда у усвајајућем делу, тако што је одбијен тужбени захтев којим је тужилац тражио да се поништи решење туженог од 06.06.2016. године, којим је тужиоцу отказан уговор о раду од 20.12.2009. године и анекс уговора о раду од 25.09.2014. године, као и да се обавеже тужени да му, на име накнаде штете, уместо враћања на рад, плати 94.515,00 динара са законском каматом од пресуђења до исплате, уз накнаду трошкова парничног поступка са законском каматом од пресуђења до исплате. Ставом другим изреке обавезан је тужилац да туженом накнади трошкове парничног поступка од 113.250,00 динара.

Против правноснажне пресуде донесене у другом степену, тужилац је изјавио ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Врховни касациони суд налази да је правилан закључак првостепеног суда да противправно поступање туженог у поступку проглашења тужиоца за вишак запослених, води оцени о незаконитости побијаног решења. Наиме, када запослени закључи уговор о раду са послодавцем, праву запосленог да обавља послове из уговора о раду одговара обавеза послодавца, да му то и омогући, јер је одредбом члана 16 тачка 4 Закона о раду („Сл. гласник РС“ број 24/05 … и 75/14), прописано да је једна од основних обавеза послодавца да запосленом обезбеди обављање послова утврђених уговором о раду. За правилну примену отказног разлога из члана 179 став 5 тачка 1 Закона о раду, потребно је да је услед технолошких, економских и организационих промена, престала потреба за обављањем одређеног посла, па се уговор о раду отказује због престанка потребе за обављањем посла, који је запослени обављао у време отказа.

У конкретном случају тужени је 27.05.2016. године донео Правилник о изменама и допунама Правилника о организацији и систематизацији послова, којим су укинути послови помоћника менаџера дистрибуције, у организационом делу Дистрибуција. Тужилац јесте био распоређен на послове, који су овим Правилником укинути, али је био једино лице које је у овом организационом делу било запослено на неодређено време и сам је обављао послове и менаџера и помоћника менаџера дистрибуције, до 01.03.2016. године, када је ради обављања истих послова (помоћника менаџера дистрибуције) у радни однос на одређено време, на период од 3 месеца, примљен М.Л. Истом је уговор о раду истекао 31.05.2016. године, када је тужилац остао једини запослени у овој организационој јединици, али је тужени већ 01.06.2016. године са М.Л. закључио нови уговор на одређено време и то за обављање послова менаџера дистрибуције, а пет дана касније, односно 06.06.2016. године, донео решење о отказу уговора о раду тужиоцу, због престанка потребе за његовим радом. При томе, већ 01.09.2016. године, М.Л. је новим уговором о раду на одређено време, распоређен на послове канцеларијског техничара, а ради обављања послова помоћника менаџера запослено је треће лице.

Имајући у виду изнето, односно да су исти услови за обављање послова менаџера и помоћника менаџера дистрибуције, да је дужи временски период ове послове обављао сам, да је М.Л. примљен на одређено време на исто радно место као и тужилац (помоћника менаџера дистрибуције), тужени је након 27.05.2016. године, односно након доношења Правилника о изменама и допунама Правилника о организацији и систематизацији послова, а по истеку уговора о раду М.Л., био у обавези да на једино постојеће радно место у тој организационој јединици распореди лице које је (једино) и било запослено код туженог на неодређено време, а то је тужилац, што није учињено, већ је на послове менаџера дистрибуције распоређен М.Л. и то закључењем новог уговора о раду на одређено време (уговор закључен 01.06.2016. године). Врховни касациони суд налази да правилно првостепени суд закључује да у ситуацији када су до доношења Правилника о изменама и допунама Правилника о организацији и систематизацији послова, два лица обављала исте послове, не даје право послодавцу, да без утврђених критеријума сам одлучи који запослени не представља вишак, односно које лице ће бити распоређено на радно место које није укинуто, имајући у виду да су два запослена до тада обављали исте послове. Одређивање једног лица које неће представљати вишак и које је једино распоређено на преостало постојеће радно место, без примене критеријума, такву одлуку чини незаконитом.

Пресуда Врховног касационог суда посл.број Рев2-1409/18 од 04.10.2018.године, којом је преиначена пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл.бр. Гж1-2897/17 од 23.02.2018. године, тако што се одбија жалба туженог и потврђује пресуда Основног суда у Новом Саду посл.бр. П1-1105/16 од 26.09.2017.године>

Аутор сентенце: Јармила Лончар, виши судијски сарадник