Грађанско право - Парнични поступак

ПОНАВЉАЊЕ ПОСТУПКА – НАКНАДНО САЗНАЊЕ О СПРОВЕДЕНОМ ПОСТУПКУ

Објављено: 14.08.2025

Накнадно сазнање да је поступак спроведен не представља стицање могућности да се доказ који је све време био у притежању накнадно употреби на начин дефинисан чланом 426. тач. 10. ЗПП.

Из образложења:

Ожалбеним решењем одбијен је предлог тужених за понављање поступка.

Тужени су против наведеног решења изјавили жалбу у којој су невели да је првостепени суд погрешно закључио да у конкретном случају нису испуњени услови за понављање поступка прописани одредбом чл. 426. ст.1. тач.2 и 10. ЗПП. С тим у вези су истакли да оверена копија потврде од 24.10.2017. године која је приложена уз предлог за понављање од 08.12.2020. године и која доказује да тужени немају неизмирених дуговања по уговору о зајму од 29.06.2016. године, представља нов доказ у смислу члана 426. ст.1 тачка 10. ЗПП. Жалбом су указали да због тога што нису знали за вођење поступка по тужби тужиоца нису имали ни објективне могућности да наведену потврду употребе, те да су тек по сазнању за наведени поступак (дана 04.12.2020. године), наведену могућност стекли. Притом, чињенице које се наведеном потврдом настоје утврдити, према жалбеним наводима, постојале су у време доношења решења што уз околност да је приложени доказ таквог квалитета да би довео до повољније одлуке за тужене да је употребљен у ранијем поступку, представља основ за понављање поступка. Иначе, поступак вођен по тужби тужиоца К.С. против тужених окончан је је доношењем пресуде Основног суда у Новом Саду П.10052/18 од 12.02.2020. године којом су тужени обавезани да тужиоцу исплате износ од 10.600,00 евра у динарској противвредности по средњем курсу НБС са припадајућом каматом почев од 03.01.2017. године, а која је пресуда потврђена пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж-1422/20 од 27.08.2020. године, након што је другостепени суд одбио жалбе изјављене од стране привремених заступника тужених. Да је наведени поступак вођен и наведена пресуда донета тужени су, како тврде, сазнали достављањем обавештења од стране поступајућег јавног извршитеља који спроводи поступак извршења ради намирења новчаног потраживања К.С.

Међутим, цитирани жалбени наводи тужених нису основани. Околност да предметна потврда од 24.10.2017. године није употребљена од стране тужених у ранијем поступку није последица чињенице да тужени тим доказом евентуално нису располагали током поступка, као ни оправдане немогућности да је приложе. Напротив, у прилогу наведеног доказа тужени су били „онемогућени“ искључиво услед незнања за поступак који је против њих вођен, при чему је то незнање последица објективне немогућности да им суд достави тужбу са прилозима на одговор будући да су, према извештају полицијских службеника, тужени одсељени са адресе на којој је достава наведених писмена покушана и која им је од раније пасивизирана. Наведене околности проузроковале су потребу да тужени у поступку учествују путем привремених заступника које им је првостепени суд поставио у свему према законом прописаним условима и на законом предвиђен начин, па су у том смислу без основа жалбени наводи који указују на битну повреду одредбе парничног поступка из чл. 426 тач.2 ЗПП.

Тужени су спорном потврдом од 24.10.2017. године очигледно располагали током читавог поступка вођеног по тужби тужиоца, због чега ни накнадно сазнање за спроведени поступак не представља стицање могућности за достављање новог доказа у смислу тачке 10. члана 426. ЗПП. Штавише, у прилагању новог доказа тужени су били онемогућени у оној мери у којој су били онемогућени да приложе било који други доказ којим су само они располагали и који због тога у ранијем поступку није употребљен од стране привремених заступника. И обрнуто, доследно спровођење аргументације изнете у предлогу за понављање поступка значило би да тужени нису били у могућности да употребе ниједан од доказа који у коначници, упркос тој „немогућности“, ипак јесу употребљени и које је првостепени суд упркос њиховом незнању за парницу извео током спроведеног доказног поступка.

Као што ни незнање тужених за поступак није последица незаконитог поступања суда који је исцрпео процесна овлашћења да их о покретању поступка обавести, тако ни њихово накнадно сазнање да је поступак спроведен не представља стицање могућности да доказ који су све време имали у свом притежењу накнадно употребе. Самим тим, независно од тога да ли је реч о доказу таквог квалитета који би да је употребљен у ранијем поступку довео до повољнијег исхода спора по тужене, свакако се не ради стицању могућности њихове употребе на начин дефинисан чл. 426. тач. 10. ЗПП.

Решење Вишег суда у Новом Саду, посл. бр. Гж-5445/21 од 09.04.2025. године, којим је потврђено решење Основног суда у Новом Саду, посл. бр. П-10052/2018 од 02.02.2021. године

Аутор сентенце: Марина Рутовић, самостали саветник