ОСНОВНИ СУД У НОВОМ САДУ
ЕЛЕКТРОНСКИ БИЛТЕН

Грађанско право - Наследно право

ПOСЛЕДИЦЕ РАСКИДА УГОВОРА О ДОЖИВОТНОМ ИЗДРЖАВАЊУ

Објављено: 02.09.2016

Према одредби члана 201 став 1 Закона о наслеђивању („Сл. Гласник РС“ број 46 од 04.11.1995.године), ако се међусобни односи уговорника из било ког узрока толико поремете да постану неподношљиви, свако од њих може захтевати да суд раскине уговор, а према члану 201 став 2 истог Закона, кад суд изрекне раскид, прималац издржавања је дужан дати накнаду за примљена давања и услуге.

Из образложења:

Првостепени суд утврђује следеће чињенично стање: Тужиља-противтужена је као прималац, са туженима-противтужиоцима као даваоцима издржавања, закључила уговор о доживотном издржавању, пред судијом Општинског суда у новом Саду посл.бр. Р-1847/08 дана 11.09.2008.године. Према уговору, прималац издржавања је као старија особа која има здравствених проблема и којој је потребна туђа нега и помоћ, понудила даваоцима издржавања који су брачни другови и који су уговором ову понуду прихватили, да се доживотно о њој старају, да јој помажу, да је негују, врше набавку намирница и осталих потрепштина, воде код лекара по потреби, обезбеђују лекове, одржавају хигијену стана и у свему јој се нађу до њене смрти, након чега треба да је сахране у складу са месним обичајима и њеној личној жељи. Након смрти примаоца издржавања на давоце издржавања прећи ће право својине, сваком у по ½ дела, на стану у Новом Саду, у ул. Д.С. број 2, саграђеном на парцели број 3702/2 уписаном у лист непокретности број 8286 к.о. Нови Сад II, који представља посебну имовину примаоца. Око тужиље-противтужене се у почетку ангажовао тужени-противтужилац, који је ишао у набавку, возио је код лекара-њеним колима који утрошак горива је сама плаћала, подизао њену пензију-по њеном овлашћењу, плаћао рачуне са новцем који му је она давала, возио је код супруга у Лазаревац 3-4 пута годишње, тамо спремао огрев и чистио око куће, а његова супруга је сређивала кућу. Супруг тужиље- противтужене је преминуо у фебруару 2010.године, а дана 11.11.2010.године, тужиља је продала кућу у којој је он живео, па је добијену цену претворила у евре и ставила их на девизни рачун. Како су односи, међу сада парничним странкама, били веома добри , дана 01.09.2010.године, тужени-противтужиоци су се заједно са своје двоје млт.деце, уселили у стан тужиље-противтужене. Договорили су се да ће они плаћати све трошкове комуналија за стан, трошкове пореза, чишћење стана, као и да ће преузети све трошкове око исхране,што су тужени-противтужиоци током читавог периода заједничког становања уредно испуњавали. Договорили су се и да се изврши адаптација стана и то терасе, трпезарије и купатила. Трошкове адаптације у потпуности је сносила тужиља-противтужена. Новац који је утрошен за адаптацију-4.600 евра, тужени-противтужилац је по тужиљином овлашћењу, подигао са њеног девизног рачуна. У септембру месецу 2012.године међу парничном странкама је дошло до поремећаја односа, јер је тужиља-противтужена имала утисак да се само она прилагођава заједничком животу, те су се дана 02.12.2012.године, тужени-противтужиоци са својом децом иселили из наведеног стана.

Према одредби члана 201 став 1 Закона о наслеђивању („Сл. Гласник РС“ број 46 од 04.11.1995.године), ако се међусобни односи уговорника из било ког узрока толико поремете да постану неподношљиви, свако од њих може захтевати да суд раскине уговор, а према члану 201 став 2 истог Закона, кад суд изрекне раскид, прималац издржавања је дужан дати накнаду за примљена давања и услуге.

Првостепени суд је правилно утврдио да су парничне странке живеле у стану који је у власништву тужиље, да нису плаћали накнаду за становање, односно закупнину, али да су због тога плаћали трошкове комуналија за тај стан, као и трошкове исхране. Према томе, тужени-противтужиоци, пошто је уговор раскинут, имају право да траже од тужиље-противтужене накнаду за трошкове које су имали поводом уговора. Али, исто тако и тужиља-противтужена има право да од њих потражује накнаду у висини закупнине, с обзиром да су тужени код ње у стану живели без да су накнаду плаћали, на коју чињеницу је жалба тужиље-противтужене основано указала. Наравно, у износу од 50% од висине утврђене закупнине, јер је и сама тужиља живела у наведеном стану.

Тужени-противтужиоци имају право на накнаду за пружене услуге, али без камате на сваки месечни износ па до исплате. Ово стога, јер док је трајао и док се испуњавао уговор о доживотном издржавању између сада парничних странака, није постојала обавеза тужиље-противтужене да даваоцима издржавања плаћа накнаду за пружене услуге сваког месеца. Тек када је суд изрекао раскид уговора о доживотном издржавању, тада су обе странке стекле право да траже повраћај датог по основу уговора. Како су тужени-противтужиоци тај захтев поставили противтужбом од 12.03.2013.године, то им од тада припада и законска затезна камата на утврђену висину датог по основу издржавања.

Пресуда Апелационог суда у Новом Саду, посл.број ГЖ 1582/2016 од 18.05.2016.године, којом је делимично преиначена пресуда Основног Суда у Новом Саду посл.број П-394/13 од 15.01.2016.г.>

Аутор сентенце: Јармила Лончар, виши судијски сарадник