ОСНОВНИ СУД У НОВОМ САДУ
ЕЛЕКТРОНСКИ БИЛТЕН

Грађанско право - Радно право

ПОВРЕДА НА РАДУ И ТЕРЕТ ДОКАЗИВАЊА

Објављено: 18.07.2019

О захтеву за накнаду нематеријалне штете, мора се одлучивати по правилу о терету доказивања из одредбе члана 230 став 1 ЗПП-а. Када запослени тврди да има право на накнаду нематеријалне штете, на њему је терет доказивања интензитета и дужине трајања физичких болова и страха, односно душевних болова због умањења опште животне активности и наружености.

Из образложења:

Према чињеничном стању утврђеном након расправе одржане пред другостепеним судом, тужилац је повређен 09.07.2015. године на раду код туженог, при коришћењу машине за сечење метала (абразивног циркулара-тремилице). Машина на којој је радио није имала стегу која служи за причвршћивање материјала (метала), па је зато тужилац својом левом руком придржавао материјал који је секао, а десном руком померао материјал. Приликом померања материјал је пао са ногара и тако створио ефекат „полуге“, услед чега је тужиочева лева шака била подигнута у правцу сечива машине које га је посекло у пределу спољашне стране шаке изнад средњег прста. Тужилац је био оспособљен и обучен за безбедан рад на тој машини, и био је задужен средствима заштите на раду, али у време настанка повреде није користио заштитне рукавице. Прегледом обављеним истог дана установљено је постојање нагњечно-раздерне ране дужине око 1 цм у пределу дорзалне стране тужиочеве леве шаке, а даљом експлорацијом ране уочена је комплетна секција тетиве мишића опружача трећег прста.

По налажењу Врховног касационог суда, другостепена пресуда је у делу којим је одлучено о накнади нематеријалне штете донета погрешном применом материјалног права.

Из формулације одредбе члана 200 став 1 ЗОО следи да су битне чињенице за право на новчану накнаду због претрпљених физичких болова и страха, као и за висину те накнаде, њихов интензитет и дужина трајања. Физички бол је осећање које се редовно јавља у случају нарушавања телесног интегритета човека. У том контексту прихватљив је закључак другостепеног суда да је физички бол код телесне повреде општепозната чињеница и да је зато не треба доказивати, у смислу одредбе члана 230 став 4 ЗПП, а постојање физичког бола као последице нанете повреде у овом случају потврђује приложена медицинска документација и тужиочев исказ. Међутим, постојање физичког бола није довољно да би оштећени остварио право на накнаду штете, већ је потребно да су његов интензитет и дужина трајања такви да оправдавају досуђивање накнаде. Јачина физичког бола и његово трајање нису општепознате чињенице и оне се зато морају утврдити у сваком конкретном случају коришћењем законом предвиђених доказних средстава. Страх је психички осећај и настаје као последица неке опасности у којој се нашло лице које га доживљава. И код страха закон ставља акценат на његов интензитет и дужину трајања, јер се правична новчана накнада може досудити за интензиван страх који је дуже трајао. Изузетно, ако је интензиван страх био краткотрајан, правична новчана накнада може се досудити ако је у дужем временском периоду била нарушена психичка равнотежа оштећеног. Као и код физичких болова, интензитет и дужина трајања страха нису општепознате чињенице, па се зато оне такође морају доказивати. Новчана накнада се не досуђује за наруженост већ за душевне болове које оштећени трпи због измене спољњег изгледа и утицаја тог трпљења на његов психички живот. Умањење животне активности, као посебан основ за накнаду штете због душевних болова, обухвата сва ограничења у животним активностима оштећеног, које је остваривао или би их по редовном току ствари остваривао, с тим што се под ограничењем подразумева и вршење активности уз повећане напоре или под посебним условима.

У конкретном случају, на основу предложених и изведених доказа не могу се утврдити све чињенице које су по члану 200 став 1 Закона о облигационим односима битне за одлуку о накнади нематеријалне штете. Приложена медицинска документација не садржи податке на основу којих би суд могао утврдити интензитет и дужину трајања физичких болова и страха, а ни тужилац се у својим исказима о тим чињеницама не изјашњава. Ове чињенице, нарочито када је реч о страху који је у првом реду емоционални поремећај, морају се утврђивати уз помоћ вештака. На основу изведених доказа могуће је утврдити да код тужиоца постоје ожиљци, али тако није могуће утврдити постојање, устаљеност и интензитет душевних болова које он трпи због измењене спољашњости, а то су битне чињенице за одлуку о тужбеном захтеву јер се новчана нкнада не досуђује за наруженост већ за душевне болове због наружености.

Имајући изложено у виду, по схватању Врховног касационог суда, о захтеву за накнаду нематеријалне штете у овом случају мора се одлучивати по правилу о терету доказивања из члана 230 став 1 ЗПП. Том одредбом је прописано да ако суд на основу изведених доказа (члан 8) не може са сигурношћу да утврди неку чињеницу, о постојању те чињенице примениће правило о терету доказивања. Тужилац тврди да има право на накнаду нематеријалне штете па је зато, у смислу става 2 наведеног члана, на њему терет доказивања интензитета и дужине трајања физичких болова и страха, односно душевних болова због умањења опште животне активности и наружености, као чињеница битних за остваривања права на накнаду нематеријалне штете и њену висину. Ове чињенице није могуће утврдити на основу приложене медицинске документације и исказа тужиоца. Иначе, то су чињенице за чије је утврђење потребно и стручно знање којим суд не располаже, и зато је исте било неопходно утврђивати уз помоћ вештака (члан 259 ЗПП), али је тужилац на коме је био терет доказивања тих чињеница пропустио да предложи извођење тог доказа. У таквој ситуацији, код нутврђених чињеница о интензитету и дужини трајања физичких болова и страха, односно душевних болова због наружености и умањења опште животне активности, тужбени захтев за накнаду нематеријалне штете је морао бити одбијен, јер су то чињенице које су битне за правилну примену одредбе члана 200 Закона о облигационим односима.

Пресуда Врховног касационог суда посл.број Рев2-862/18 од 08.06.2018.године, којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл.бр. П1-397/17 од 28.04.2017.године у делу првог става изреке којим је одбијен тужбени захтев за накнаду нематеријалне штете>

Аутор сентенце: Јармила Лончар, виши судијски сарадник