ОСНОВНИ СУД У НОВОМ САДУ
ЕЛЕКТРОНСКИ БИЛТЕН

Домаћи судови - Грађанско право

ПОПУЊАВАЊЕ ПРАВНИХ ПРАЗНИНА

Објављено: 25.12.2014

Када се у пракси јави питање које није уређено важећим правним прописима, тада суд има шира овлашћења него иначе, јер се од њега очекује да поступи као законодавац и установи правило за решавање неког правно релевантног питања које би требало да постоји, али га у постојећим правним нормама нема. У отклањању правних празнина најчешће се примењују аналогија (тумачење по сличности) и шира интерпретација, а ако не постоји могућност да се правна празнина премости овим средствима - суд може да донесе одлуку непосредно примењујући правна начела.

Из образложења:

Међутим, законодавац до сада није посебним законом уредио правни институт плодоуживања као посебну врсту личне службености, што значи да у овом случају постоји очигледна правна празнина. Попуњавање правних празнина се најчешће врши од стране редовних судова. Када се у пракси јави питање које није уређено важећим правним прописима, тада суд има шира овлашћења него иначе, јер се од њега очекује да поступи као законодавац и установи правило за решавање неког правно релевантног питања које би требало да постоји, али га у постојећим правним нормама нема. У отклањању правних празнина најчешће се примењују аналогија (тумачење по сличности) и шира интерпретација, а ако не постоји могућност да се правна празнина премости овим средствима - суд може да донесе одлуку непосредно примењујући правна начела. Приликом утврђивања правила за попуњавање правних празнина, суд мора водити рачуна о суштини правне ситуације коју треба уредити и тражити решење које је највише у складу са друштвеним интересима.

Апелациони суд у Новом Саду је спорно питање које се тицало престанка права плодоуживања подносиочеве мајке на предметном стану, решио аналогном применом одредаба Закона о основама својинско правних односа којима су прописани услови за стицање и престанак стварних службености. Наиме, другостепени суд се, образлажући оспорену одлуку у делу којим је одбијен евентуални противтужбени захтев подносиоца уставне жалбе, позвао на одредбе члана 54. став 1. и члана 58. став 3. поменутог закона, закључивши да, с обзиром на то да се тужиља из предметног стана иселила 1991. године, те да је подношењем тужбе у 2008. години изразила вољу за коришћење истог, тужиљино право плодоуживања није престало јер није било континуираног некоришћења у периоду од 20 година. Уставни суд сматра прихватљивим закључак другостепеног суда о томе да услед невршења права у поменутом периоду није престало право плодоуживања подносиочеве мајке, при чему указује да се, сагласно одредбама Закона о државном премеру и катастру ("Службени гласник РС", бр. 72/09 и 18/10), својина и друга стварна права на непокретностима, међу којима је и право службености, стичу уписом у катастар непокретности (конституивност уписа) (члан 60. став 1. и члан 77.), што је било прописано и одредбама члана 5. став 1. и члана 58а став 1. раније важећег Закона о државном премеру и катастру и уписима права на непокретностима ("Службени гласник РС", бр. 83/92, 53/93, 67/93, 48/94, 12/96, 15/96, 34/01, 25/02 и 101/05). Како из чињеничног стања које је утврђено у поступку пред редовним судовима произилази да је право плодоуживања у корист подносиочеве мајке установљено уговором о откупу стана који је закључен 1993. године, а да је упис овог права у катастар непокретности извршен у 2008. години, када је то стварно право конституисано и тиме стечено, то се и рок за престанак тог права мора рачунати од дана његовог стицања. Дакле, и када би се на овај случај применио рок од три године за престанак права плодоуживања применом правног правила имовинског права садржаног у параграфу 938. Српског грађанског законика из 1844. године, не би се могло закључити да је право плодоуживања подносиочеве мајке на спорном стану престало, јер је парнични поступак покренут 13. новембра 2008. године.

Имајући у виду претходно наведено, а посебно изнети став о аналогној примени одредаба Закона о основама својинскоправних односа којима су регулисани услови за настанак и престанак стварних службености и на услове за настанак и престанак личних службености, Уставни суд је оценио да је Апелациони суд у Новом Саду своје становиште о неиспуњености услова за престанак права плодоуживања подносиочеве мајке услед невршења права засновао на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени материјалног права.

Оцењујући основаност тврдње подносиоца уставне жалбе да му је право на правично суђење повређено на тај начин што је у оспореној пресуди Апелационог суда у Новом Саду заузет правни став који је потпуно другачији од ставова других судова у истоврсним чињеничним и правним ситуацијама, Уставни суд најпре констатује да је правна сигурност једна од гаранција права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.

(Одлука Уставног суда Уж 122/2013 од 28.03.2013. године)>

Аутор сентенце: Милена Балетић, виши судијски сарадник