Грађанско право - Ванпарнични поступак

„ПРАВО КОЈЕ ЈЕ МАЊЕ ВЕРОВАТНО“ У ВАНПАРНИЧНОМ ПОСТУПКУ

Објављено: 25.09.2025

Закон о ванпарничном поступку у чл. 23 употребом правног стандарда „право које је мање вероватно“ омогућава органу надлежном за расправљање заоставштине да оцени „без доказног поступка“ чијим ће тврдњама и доказима, у погледу постојања или непостојања одређене спорне чињенице, поклонити више вере у погледу додељивања улоге тужиоца као процесно теже улоге.

Из образложења:

Одредбама члана 23 Закон о ванпарничном поступку прописано је да, ако су међу учесницима спорне чињенице важне за решавање претходног питања, суд ће их упутити да у одређеном року покрену парницу или поступак пред управним органом ради решавања спорног права, односно правног односа. Суд ће упутити на парницу, односно на поступак пред управним органом оног учесника чије право сматра мање вероватним, ако овим или другим законом није одређено.

Закон о ванпарничном поступку у чл. 23 употребом правног стандарда „право које је мање вероватно“ омогућава органу надлежном за расправљање заоставштине да оцени „без доказног поступка“ чијим ће тврдњама и доказима, у погледу постојања или непостојања одређене спорне чињенице, поклонити више вере у погледу додељивања улоге тужиоца као процесно теже улоге. Притом, у тексту наведеног закона нема додатних мерила која би олакшала утврђивање (до степена вероватноће, не и уверења) који учесник оставинског поступка је „јачи“, а који „слабији“ у праву. Као полазну основу за разумевање чије је право мање вероватно, правна наука и судска пракаса узимају првенствено рангирање правних основа позивања на наслеђе, јер се тиме доследно поштује воља оставиоца о расподели заоставштине, садржана у завештању, наравно, под претпоставком да су испуњени захтеви форме за сачињено завештање и да се његова истинитост образложено не оспорава. Дакле, у процени тога чије је право мање вероватно треба се руководити тврдњама које су мање вероватне, односно понуђеним доказима који су мање убедљиви, у односу на оно што супротна страна нуди.

У конкретном случају, предметно завештање prima facie испуњава услове форме својеручног завештања (исписано је од почетка до краја руком, садржи потпис оставиоца и изјаву о расподели имовине за случај смрти). Ф.Т. законска наследница и једна од тестаменталних наследника оставиоца, оспорила је истинитост завештања тврдњама да је брат није обавестио о сачињеном завештању, да је намеравао да јој поклони целокупну своју имовину, да се из медицинске документације закључује да услед болести није могао да расуђује својим поступцима и да се ради о фалсификованом завештању. Конкретно о којој се болести радило, односно конкретан разлог због којег предметно завештање сматра „фалсификатом“, именована наследница није навела, нити је на наведене околности пружила било какве доказе.

Следом наведеног, имајући у виду да наслеђивање на основу завештања представља јачи правни основ наслеђивања у односу на основу закона, потом да је на први поглед испуњен захтев форме за сачињено завештање, те да се изнетим тврдњама само паушално оспорава истинитост завештања, без пружања доказа који би изнете тврдње учинили вероватним, то се право наследнице Ф.Т. има сматрати мање вероватним и стога се она има упутити да у својству тужиоца покрене парницу ради решења спорног питања.

Решење Вишег суда у Новом Саду, посл. бр. Гж-5705/24 од 08.04.2025. године, којим је преиначено решење Основног суда у Новом Саду, посл. бр. О-5131/24 од 30.09.2024. године

Аутор сентенце: Марина Рутовић, самостали саветник