Грађанско право - Породично право

ПРАВО НА ДОМ

Објављено: 21.08.2025

Одредбом члана 194. Породичног закона, прописано је да дете и родитељ који врши родитељско право имају право становања на стану чији је власник други родитељ детета ако дете и родитељ који врши родитељско право немају право својине на усељивом стану.

Из образложења:

Према члану 4. Конвенције о праву детета, државе чланице предузимају све одговарајуће законодавне, административне и остале мере за остваривање права признатих у тој Конвенцији, а по члану 27. став 1 и 2 државе чланице признају право сваког детета на животни стандард примерен физичком, менталном, духовном , моралном и друштвеном развоју детета и родитељ или друга лица одговорна за дете имају првенствено одговорност да, у оквиру својих способности и финансијских могућности, обезбеде животне услове потребне за развој детета.

Одредбом члана 194. Породичног закона, прописано је да дете и родитељ који врши родитељско право имају право становања на стану чији је власник други родитељ детета ако дете и родитељ који врши родитељско право немају право својине на усељивом стану. Право становања траје до пунолетства детета. Немају право становања дете и родитељ ако би прихватањем њиховог захтева за право становања представљало очигледну неправду за другог родитеља.

У конкретном случају конституисањем права становања у корист малолетне деце и мајке, као родитеља који врши родитељско право, а који немају право својине на усељивом стану, пружа се заштита права деце на дом и заштита најбољег интереса малолетне деце. Неосновано се ревизијом указује на то да је тужиља Н.С. сувласник усељивог стана који се налзи у Н. С. у ул. Б.Ћ. број 67, те да становањем у том стану, тужиља има решено стамбено питање. Наиме, тужиља није власник стана у коме по прекиду брачне заједнице живи са малолетном децом, већ је стан власништво фирме, при чему је без утицаја чињеница да је тужиља сувласник фирме.

По оцени овог суда, установљавањем права становања у корист тужилаца оправдано се даје предност заштити интереса малолетне деце кроз заштиту њиховог права на дом и , с обзиром на имовинске прилике туженог, не представља очигледну неправду за туженог. Пресељење деце из стана у коме су становали и који се налази у оквиру фирме у стан туженог у оквиру истог града, обезбеђују се тужиоцима услови који им пружају животни стандард примерен њиховим развојним потребама, а одговорност је родитеља да такав стандард омогуће деци.

Пресуда Врховног суда у Новом Саду посл. бр. Рев 1769/24 од 25.12.2024.године

Аутор сентенце: Радмила Стојановић, виши судијски сарадник