Грађанско право - Радно право

ПРАВО НА НАКНАДУ ТРОШКОВА ЗА ДОЛАЗАК И ОДЛАЗАК СА РАДА

Објављено: 16.03.2021

Право на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада није условљено доказивањем да је запослени те трошкове заиста и сносио.

Из образложења:

Првостепеном пресудом одбијен је тужбени захтев којим је тражена исплата накнаде трошкова за долазак и одлазак са рада, за период од 01.11.2016. године до 31.05.2019. године, у износу од укупно 85.200,00 динара, са затезном каматом од доспелости сваког месечног износа до исплате.

Према утврђењу првостепеног суда тужиља је у радном односу код тужене на основу уговора о раду од 04.02.2008. године, на неодређено време, са пуним радним временом. Уговором је предвиђено да обавља послове спремачице, док је у члану 9. између осталог прописано да запослена има право на накнаду трошкова и других примања у складу са законом.

Место становања тужиље у спорном периоду је у Бачком Петровцу, у улици К. број 6, иако је у исправама била пријављена на адреси у улици 29. новембар. Место рада тужиље је у Основној школи „Ј.Ч“ у Б.П. која се налази у улици С. број. 2. У спорном периоду тужиља је живела у К. улици, која је удаљена 850 метара од места рада тужиље. Најближа аутобуска станица од места пребивалишта тужиље је исте удаљености као и место рада. Током читавог спорног периода тужиља није користила услуге јавног превоза, већ је долазила на рад и са истог се враћала пешке или бициклом, а понекад аутомобилом када је превезао брат.

На територији општине Бачки Петровац организован је само приградски и међумесни превоз путника, док градски превоз путника не постоји, односно нису регистроване линије.

Према члану 118. тачка 1 Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/05…95/18) запослени има право на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду и то за долазак и одлазак са рада у висини цене превозне карте у јавном саобраћају.

Чланом 26. ст 1. ПКУ за запослене у основним и средњим школама и домовима ученика (“Службени гласник РС“ бр. 21/15…8/2019), прописано је да запослени има право на накнаду за долазак и одлазак са рада у висини цене превозне карте у јавном саобраћају (градски, приградски, међуградски) која мора бити исплаћена до петог у месецу за претходни месец, уколико није обезбедио сопствени превоз. Уколико је перонска карта услов коришћења превоза, сматра се да је иста саставни део трошкова превоза.

Имајући у виду утврђено чињенично стање, одредбе ПКУ за запослене у основним и средњим школама и домовима ученика и Закона о раду, погрешан је закључак првостепеног суда да тужиља не остварује право на накнаду предметних трошкова из разлога што није имала реалних потреба за коришћењем превоза.

Наиме, из цитиране одредбе закона, те члана 26. ПКУ, произилази да је послодавац у обавези да запосленом, за долазак и одлазак са рада накнади трошкове у висини превозне карте у јавном саобраћају. Ово право запослени остварује уколико је ради доласка и одласка са рада постајала објективна и реална потреба за коришћењем превоза, а што свакако подразумева да је удаљеност од места становања до места рада толика да је неопходно да запослени користи превоз. Како из утврђеног чињеничног стања произилази да је удаљеност места становања тужиље до места рада 850 метара, наведена удаљеност по оцени овог суда подразумева реалну потребу за коришћењем превоза. Чињеница што у Бачком Петровцу не постоји градски превоз не утиче на право тужиље, имајући у виду да је тужиља имала реалних и објективних потреба за коришћењем превоза, а трошкови превоза ће јој се накнадити у висини превозне карте у јавном превозу, као најекономичнијем превозном средству без обзира да ли је исти и користила приликом доласка и одласка са рада.

Ни закључени Протокол о побољшању материјалног положаја запослених у основним школама у ком је предвиђено да је општина Бачки Петровац спремна да обезбеди новчана средства ради исплате додатних трошкова за запослене у установама и управи у висини зонске карте аутопревозника „Дунав превоз“ д.о.о. Бачка Паланка чија појединачна цена износи 90,00 динара, а цена месечне карте износи 3.048,00 динара, те да трошкови који се исплаћују запосленима морају бити стварни, не утиче на другачији закључак овог суда. Ово из разлога што цитираним одредбама ПКУ и закона, право на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада није условљено доказивањем да је запослени те трошкове заиста и сносио, те имајући у виду да је у конкретном слаучају тужена као послодавац у обавези да тужиљи као запосленој исплаћује трошкове превоза у складу са законом, а чињеница ко ће, на који начин и под којим условима, туженој као послодавцу обезбеђивати ова средства не утиче на право тужиље.

Пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл.број Гж1- 1910/20 од 10.08.2020.године, којом је преиначена пресуда Основног Суда у Новом Саду посл.број П1-1730/19 од 04.06.2020.г.>

Аутор сентенце: Јармила Лончар, виши судијски сарадник