Грађанско право - Стварно право

ПРАВО НА ПОШТОВАЊЕ ДОМА

Објављено: 22.02.2024

Одредбом члана 8. став 1 Европске конвенције о људским правима прописано је да свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке.

Из образложења:

Према утврђењу првостепеног суда Град Нови Сад, тужилац 1. реда је правни следбеник Завода за изградњу Града Новог Сада. Гарсоњера број 21, спрат 5, површине 22 м2, на адреси Нови Сад, ул. Љ. Број 6, саграђена на парцели број 3532/2 к.о. Нови Сад 2 је у државној својини Републике Србије, тужиље 2. реда, чији је корисник Град Нови Сад, тужилац 1. реда.

Тужени се у предметни стан уселио са мајком у периоду од 1982-1983. године, а након мајчине смрти 1987. године остао је у њему, а сада у истом са њим станују супруга и син. Тужени је незапослен, не поседује имовину на свом имену, корисник је социјалне помоћи. Тужени не поседује никакву писмену документацију на околности које се односе на основ његовог становања у предметном стану.

Првостепени суд заузима становиште да су тужиоци, носилац права власништва, односно корисник на предметном стану, који се налази у фактичкој власти туженог, те да је тужбени захтев основан, и тужени је обавезан на предају поседа предметне непокретности, као и исплату на име комуналних услуга.

Међутим, првостепени суд приликом одлучивања пропушта да на конкретну правну ситиуацију, односно о одлучивању о праву туженог које спречава исељење примени члан 8. Европске конвенције о људским правима.

Европска конвенција у члану 8. став 1. прописује да свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке. Став два истог члана допушта, под одређеним условима, мешање држава у остваривање ових права. Такво мешање мора бити у складу са законом, да има легитиман циљ и да је неопходно у демократском друштву.

У конкретном случају у предметни стан уселила се мајка туженог још 1982-1983. године, у ком стану тужилац од тада па све до сада непрекидно живи. У том контексту, првостепени суд пропушта да се бави питањем да ли наведено, спорном објекту даје значење дома за туженог. Са друге стране, тужени је незапослен, корисник је социјалне помоћи и нема других непокретности у власништу, те да ли је у могућности да обезбеди други објекат за становање, или је становање у спорном објекту за туженог од егзистенцијалне важности, и да ли би без могућности становања у том објекту он и његова породица били бескућници, те да ли је супротстављени интерес тужилаца, несразмеран интересу туженог. У наведеном контексту, одредба члана 8. Конвенције се најпре примењује у односима између државе са једне стране и појединца, који је социјално угрожен. Приликом одлучивања у овој правној ствари неопходно је најпре направити равнотежу између права туженог на дом и права тужилаца на предају у посед стана којег су власник, односно корисник. Тачно је да одредба члана 8. став 2 Конвенције прописује право јавне власти, да се меша у вршење права на поштовање дома, али то мешање мора вити законито, усмерено на остварење легитимног циља и неопходно у демократском друштву, који критеријуми морају бити кумулативно испуњени. Неопходно је испитати да ли је тужбени захтев усмерен ради остварења легитимног циља, у смислу да ли би државином туженог на спорном стану били угрожени интереси националне и јавне безбедности државе, економска добробит земље, те да ли је исељење неопходно ради спречавања нереда или криминала, заштите морала и здравља, права и слободе других лица. Поред тога, потребно је да исељење туженог буде неопходно у демократском друштву, што је најсложенији критеријум који захтева одмеравање интереса туженог да заштити свој дом и интереса тужилаца да остваре свој легитимни циљ.

Првостепени суд је пропустио да се бави питањем дужине боравка туженог у предметном стану, у ком је најпре живео са мајком, а потом је у истом засновао своју породицу, и са њим сада живе супруга и дете, те зашто тужиоцу нису благовремено реаговали (имајући у виду да је тужени са мајком у стану почео да живи 1982/83. године) и тражили исељење туженог, већ су му омогућили да у изузетно дугом временском периоду користи стан без икаквог основа и на тај начин реши своје стамбено питање.

Из изнетих разлога жалба је усвојена, првостепена пресуда је укинута и предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење на основу одредбе члана 391. став 1 и 392. став 2 ЗПП-а.

Пресуда Апелационог суда у Новом Саду, посл.број ГЖ-2555/23 од 21.09.2023.године, којом је укинута пресуда Основног Суда у Новом Саду посл.број П-1329/21 од 22.05.2023.године

Аутор сентенце: Радмила Стојановић, виши судијски сарадник