Грађанско право - Парнични поступак

ПРИВРЕМЕНА МЕРА

Објављено: 24.02.2015

Привремене мере као средство обезбеђења могу бити предложене пре покретања парнице, у току парнице, по правноснажности пресуде или у извршном поступку. Да би се одредила привремена мера потребно је да буду испуњена кумулативно оба услова, односно да извршни поверилац учини вероватним постојање потраживања и опасност да ће без такве мере извршни дужник осујетити или знатно отежати остваривање потраживања.

Из образложења:

Одредбом члана 296 став 1 Закона о извршењу и обезбеђењу је предвиђено да се ради обезбеђења неновчаног потраживања може одредити привремена мера, ако је извршни поверилац учинио вероватним постојање потраживања и опасност да ће се остварење потраживања осујетити или знатно отежати.

Имајући у виду наведено, те цитиране законске одредбе, са становишта овог суда, првостепени суд је правилно применио материјално право приликом доношења првостепеног решења. Наиме, привремене мере као средство обезбеђења могу бити предложене пре покретања парнице, у току парнице, по правноснажности пресуде или у извршном поступку. Суштина привремених мера зависи од природе захтева који треба обезбедити, а оне се одређују по одредбама извршног поступка. Да би се одредила привремена мера потребно је да буду испуњена кумулативно оба услова, односно да извршни поверилац учини вероватним постојање потраживања и опасност да ће без такве мере извршни дужник осујетити или знатно отежати остваривање потраживања, тиме што ће своју имовину, односно своја средства отуђити, прикрити или на други начин њима располагати.

Међутим, имајући у виду описано стање у спису, овај суд је становишта да тужиља, у досадашњем току поступка, није учинила вероватним испуњеност првог од наведених услова, односно није учинила вероватним постојање свог потраживања. Наиме, тужбени захтев тужиље у овој правној ствари управљен је на утврђење права својине по основу стицања у браку. Ипак, непокретност на коју се односи привремена мера, према наводима изнетим у досадашњем току поступка, стечена је од стране оца туженог, М.П., уговором о купопродаји закљученим дана 01.08.1986. године, да би је именовани поклонио овде туженом уговором о поклону закљученим дана 27.07.2000. године. Наведено потврђује и исправка која је извршена од стране РГЗ- Службе за катастар непокретности, према којој је власник предметне непокретности био отац туженог, а не сам тужени, све до спровођења закљученог уговора о поклону у катастру непокретности.

Имајући у виду да из приложеног произилази да је предметну непокретност стекао отац туженог, те да ју је он у току трајања брака парничних странака поклонио туженоом, овај суд је становишта да тужиља није учинила вероватним своје потраживање. Наиме, одредбом члана 168 Породичног закона Србије прописано је да имовина коју је супружник стекао у току трајања брака деобом заједничке имовине односно наслеђем, поклоном или другим правним послом којим се прибављају искључиво права представља његову посебну имовину. Сходно наведеном, овај суд је становишта да тужиља у овој фази поступка није учинила вероватним постојање потраживања према туженом, при чему се описаним ставом суда не прејудицира одлука у главној ствари, већ ће првостепени суд исту донети тек након потпуно спроведеног доказног поступка и на основу њега са сигурношћу, а не са степеном вероватноће, који степен је тражен у овој фази поступка, утврђених чињеница.

Како тужиља није учинила вероватним први од Законом предвиђених услов, овај суд није испитивао испуњеност другог услова, односно постојање опасности да ће се остварење потраживања осујетити или знатно отежати, имајући у виду да је за одређивање привремене мере неопходна испуњеност оба услова кумулативно.

(Решење Вишег суда у Новом Саду посл. бр. Гж. 3533/14 од 06.08.2014. године којим је преиначено решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. П. 6274/13 од 21.05.2014. године)

Аутор сентенце: Јармила Лончар, виши судијски сарадник