Грађанско право - Стварно право

РАВНОТЕЖА ИЗМЕЂУ ПРАВА НА ДОМ И ЗАШТИТЕ ПРАВА ВЛАСНИШТВА

Објављено: 10.09.2025

Остваривање права на поштовање дома туженог спречава тужиљу као сувласника стана да се њиме служи, наведено фактичко ограничење власничких права тужиље извире из права треће особе.

Из образложења:

Према становишту Европског суда за људска права, било које мешање јавних власти у право власништва мора бити оправдано, тј. мора да задовољи строге, кумулативно постављене захтеве који произлазе из владавине права и законитости, општег или јавног интереса и сразмерности. Упркос томе што у конкретном случају мешање у право власништва тужиље нису проузроковале јавне власти, него приватна особа, наведени захтеви се на одговарајући начин и тада морају узети у обзир. И када су у питању приватноправни односи, држава има позитивну обавезу да заштити уставно и конвенцијско право власништва физичког или правног лица од незаконитог посезања трећих приватних лица у то право, осим кад је реч о посезању које је утемељено на закону, које је у општем или јавном интересу и које је „неопходно у демократском друштву“.

У конкретном случају тужени у спорном стану живи од рођења 1966. године, прво са примарном, а касније са новом породицом, а није доказано да на други начин може решити стамбено питање, што указује на трајне и чврсте везе туженог са спорним станом, који се због тога може сматрати његовим домом у смислу члана 8. ст. 1 Европске конвенције.

Интерес је туженог да у том стану настави да остварује своје право на дом, али је том његовом интересу супростављен интерес власника стана који настоји да оствари своје право власништва у смислу члна 58. Устава и члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију. Иако је неспорно да остваривање права на поштовање дома туженог спречава тужиљу као сувласника стана да се њиме служи, наведено фактичко ограничење власничких права тужиље извире из права треће особе, па како овде постоје два супротстављена приватна интереса, мора се пресудити коме од та два интереса треба дати предност. У конкретном случају, с обзиром на то да би исељење туженог за њега значило статус бескућника, с обзиром на то да на други начин нема решено стамбено питање, и овај суд налзи да је ограничење власничких права тужиље у конкретном случају оправдано, те да није нарушена осетљива ранотежа између права туженог на дом и заштите права власништва тужиље. Чињеница да тужени са тужиљом, као ни са њеним правним претходницима, није закључио уговор о закупу којим би се регулисали њихови међусобни односи, не утиче на његово право да стан користи као свој дом, а на тужиљи такође лежи одговорност за незакључење тог уговора, па следствено и за немогућност наплате закупнине, чија би висина њиме била утврђена.

С обзиром на деценијско пасивно понашање тужиље и њених правних претходника (будући да се повучена тужба из 1996. године, сходно члану 202. ст. 3. ЗПП, сматра као да никад није ни била поднета), код туженог је основано створен утисак да има право становања у спорном стану, а у односу на садржину тог права се понашао као добар домаћин, јер је стан одржавао и радовима повећао његову функционалност. Зато и према становишту овог суда, у овом случају супростављених приватних интереса овде парничних странака, предност треба дати праву на дом, које је несумњиво успостављено и несметано остваривано деценијама. Зато је, насупрот жалбеним наводима, правилан закључак суда да тужени стан не користи бесправно. Како, у конкретном случају нису испуњени легитимни циљеви друштва, то би обавезивање туженог да напусти предметни стан представљало недопуштено мешање државе у његово право на дом, којим се повређује члан 8. став 1. Конвенције.

Пресуда Апелационог суда у Новом Саду, посл.број ГЖ-210/25 од 12.06.2025.године, којом је потврђена пресуда Основног Суда у Новом Саду посл.број П-3287/23 од 11.09.2024.године

Аутор сентенце: Радмила Стојановић, виши судијски сарадник