ОСНОВНИ СУД У НОВОМ САДУ
ЕЛЕКТРОНСКИ БИЛТЕН

Грађанско право - Облигационо право

РЕХАБИЛИТАЦИОНО ОБЕШТЕЋЕЊЕ

Објављено: 20.05.2020

Деца рахабилитованих лица, која су за време трајања повреде права и слободе родитеља, рођена у установама за извршење санкција, односно која су у тим установама провела део времена, или су за то време расла без родитељског старања једног, другог или оба родитеља имају право на рехабилитационо обештећење, тј. имају право на накнаду штете за душевне болове због лишења слободе .

Из образложења:

Одредбом члана 3 став 2 Закона о рахабилитацији одређено је да су правне последице рехабилитације за рехабилитовано лице и за друга лица одређена овим законом мере уклањања и ублажавања последица ништавих, односно непуноважних аката и радњи и обухватају и право на обештећење за материјалну и нематеријалну штету (рехабилитационо обештећење). Одредбом члана 21 став 2 Закона о рехабитилацији одређена су права других лица (осим рехабилитованих), тако што је прописано да лице из одредбе члана 7 тачка 5 овог закона (деца рехабилитованих која су, за време трајања повреде права и слободе родитеља, рођена у установама за извршење санкција, односно која су у тим установама са њима провела део времена или су за то време расла без родитељског старања једног, другог или оба родитеља) има право на рехабилитационо обештећење у складу са одредбом члана 26 став 3 овог закона (рехабилитовано лице и лице из одредбе члана 7 тачка 5 има право на накнаду нематеријалне штете за душевне болове због лишења слободе, у складу са законом којим се уређују облигациони односи). Право на рехабилитационо обештећење имају и брачни друг, деца и родитељи, односно браћа, сестре и ванбрачни партнер рехабилитованог лица (одредбе члана 21 став 2 Закона о рехабилитацији), у складу са одредбом члана 26 став 4 овог закона, којим је прописано да та лица имају право на накнаду нематеријалне штете за душевне болове због смрти рехабилитованог лица, под условом да је између њих и умрлог рехабилитованог лица постојала трајнија заједница живота, у складу са законом којим се уређују облигациони односи.

Тужени у жалби оспорава право тужиље на обештећење за нематеријалну штету за претрпљење душевне болове због смрти блиског лица-оца, као и висину накнаде нематеријалне штете за претрпљење душевне болове због повреде слободе и права личности тужиље.

Основано тужена у жалби указује да тужиљи не припада право на накнаду нематеријалне штете због повреде слободе и права личности њеног оца С.И. Из цитираних одредаба Закона о рехабилитацији, којима је регулисана материја права рехабилитованих и других лица на рехабилитационо обештећење не произилази правo лица из члана 7 тачка 5 Закона о рехавилитацији, у конкретном случају тужиље као ћерке рехабилитованог, да оствари обештећење за нематеријалну штету због душевних болова које она трпи због лишења слободе оца. Супротно ставу првостепеног суда, тужиља је у време смрти њеног оца имала 19-20 година, била је верена и потом удата, те није била дете коме је било неопходно родитељско старање. С обзиром на наведено, нису испуњени законом прописани услови за основнаост захтева за обештећење за накнаду нематеријалне штете по основу из члана 7 тачка 5 овог закона (деца рехабилитованих која су, за време трајања повреде права и слободе родитеља, расла без родитељског старања једног, другог или оба родитеља), које чињеничне основе првостепени суд образлаже. Даље, решењем Вишег суда у Новом Саду Рех. 140/16 од 20.04.2017. године усвојен је захтев предлагача за рехабилитацију пок. С.И., утврђено да је одлука са пописном листом Комисије за конфискацију имовине при среском народном одбору Бачка Паланка број 1264 од 17.11.1945. године ништава од тренутка њеног доношења и да су ништаве све правне последице те одлуке у односу на С.И., те се сматра неосуђиваним, дакле није утврђено да је И.С. повређено право на слободу. Тужиљи не припада ни право на накнаду нематеријалне штете због смрти блиског лица, оца, с обзиром на то да је решењем о рахбилитацији утврђено да је И.С. преминуо у логору, али од последица срчане капи. Наиме, право на накнаду штете због смрти рехабилитованог лица из члан 21 став 2 Закона о рехабилитацији могу основнао потраживати само у случају када је смрт наступила у време лишења слободе, или након пуштања на слободу, али ако је последица тортуре коју је затворено лице трпело у време лишења слободе. Како је у конкретном случају отац тужиље преминуо у логору, али од последица срчане капи, при чему није утврђено да је смрт последица тортуре у логору, нити је утврђено одлуком о рехабилитацији тог лица да му је повређено право на живот, то тужиља не може основано потраживати накнаду нематеријалне штете због смрти оца.

Закључак другостепеног суда је да није доказана рехабилитација оца тужиље због повреде слободе и права личности, посебно права на живот, нити је доказана смрт оца тужиље као последица тортуре у условима лишења слобода, који би били основ за досуду обештећења за нематеријалну штету тужиљи, у складу са цитираним одредбама Закона о рехабилитацији, те је захтев тужиље у наведеном делу одбијен и првостепена пресуда преиначена. С тим у вези није основан ни захтев тужиље за исплату накнаде за састав захтева за рехабилитационо обештећење, те је захтев тужиље одбијен и пресуда Основног суда у Новом Саду посл.бр. П-9976/18 од 25.06.2019. године преиначена, све као у изреци, применом одредбе члана 394 став 4 ЗПП-а.

Пресуда Апелационог суда у Новом Саду, посл.број ГЖ-3746/19 од 31.10.2019.године, којом је преиначена пресуда Основног Суда у Новом Саду посл.број П-9976/18 од 25.06.2019.г.>

Аутор сентенце: Јармила Лончар, виши судијски сарадник