ОСНОВНИ СУД У НОВОМ САДУ
ЕЛЕКТРОНСКИ БИЛТЕН

Грађанско право - Парнични поступак

РУШЉИВОСТ И НИШТАВОСТ ПРАВНОГ ПОСЛА

Објављено: 14.07.2021

Суд пази на ништавост правног посла по службеној дужности, али не може утврдити ништавост правног посла, ако такав захтев није постављен у петитуму тужбе.

Из образложења:

Тужиља је у тужби поднетој првостепеном суду дана 09.07.2012. године тражила да се поништи уговор о купопродаји непокретности закључен између странака, оверен у Основном суду у Новом Саду под Ов.бр. 3-1292/2011 дана 01.03.2011. године, а као разлог за поништај увогора навела је мане воље-претњу, озбиљан страх који је довео до тога да тужиља није ни имала праву вољу да закључи уговор о продаји стана.

Одредбом члана 60.ЗОО прописано је да ако је уговорна страна или неко трећи недопуштеном претњом изазвао оправдани страх код друге стране, тако да је ова због тога закључила уговор, друга страна може тражити да се уговор поништи. Ставом 2. прописано је да се страх сматра оправданим ако се из околности види да је озбиљном опасношћу угожен живот, тели или друго значајно добро уговорне стране или трећег лица.

Ако уговорна страна закључује правни посао у страху који је скривио сауговорач или неко други уговор је настао, али код те уговорне стране постоји мана воље, која уговор чини рушљивим. Насиље може бити толико јако да утиче на вољу странке да она под утицајем насиља образује своју вољу и ту вољу изрази. Насиље може бити физичко или психичко и не мора бити извршено искључиво према уговорној страни, већ и према трећем лицу, блиском сауговарачу. Страх мора бити основан у субјективном смислу, такав да може утицати на вољу уговорне стране.

Санкција воље изјављене под утицајем насиља или претње је рушљивост, а не ништавост посла. Право подношења захтева за поништај због рушљивости престаје истеком рока од једне године од дана сазнања за рушљивост, односно од три године од дана закључења уговора (члан 117.ЗОО). Рокови су преклузивни, па на њих суд пази по службеној дужности.

Имајући у виду чињенично стање утврђено у поступку који је претходио доношењу правноснажне судске одлуке, основани су ревизијски наводи да су нижестепени судови погрешно применили материјално право када су утврдили да уговор није ни настао и да је закључен противно принудним прописаима из члана 103. ЗОО.

Тужиља је уговор оверила у суду у присуству адвоката, тако што га је претходно својеручно потписала, па је уговор настао. Уговор је закључен у законом прописаној форми, садржи све битне елементе и није противан принудним прописима из члана 103. ЗОО.

У смислу члана 3. став 1. ЗПП суд одлучује у границима захтева које су странке поставиле у поступку.

Тужиља је у тужби од 09.07.2012. године тражила поништај оспореног уговора о продаји, позивајући се на мање воље.

У смислу члана 109. ЗОО, суд пази на ништавост правног посла по службеној дужности, али не може утврдити ништавост правног посла, ако такав захтев није постављен у петитуму тужбе.

Решење Врховног Касационог суда, посл.број Рев-3379/18 од 21.11.2019.године, којим је укинута пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж-186/18 од 14.02.2018. године и пресуда Основног Суда у Новом Саду посл.број П-9471/16 од 25.10.2017.гoдине>

Аутор сентенце: судија др Биљана Лепотић