ОСНОВНИ СУД У НОВОМ САДУ
ЕЛЕКТРОНСКИ БИЛТЕН

Грађанско право - Ванпарнични поступак

РУШЉИВОСТ ЗАВЕШТАЊА

Објављено: 10.03.2017

Према одредбама члана 169 став 1 и 2 Закона о наслеђивању, поништај завештања рушљивог због завештајне неспособности и мана завештаочеве воље може се захтевати у року од једне године од дана сазнања за постојање узрока рушљивости, а најкасније у року од десет година од дана проглашења завештања. Рок од једне године не може почети да тече пре проглашења завештања.

Из образложења:

Побијаним решењем Основног суда у Новом Саду пословни број П-7276/11 од 29.01.2016.године, одбачена је тужба поднета 30.12.2008.године.

Према стању у списима предмета тужилац и тужени су законски наследници иза пок. П.С. који је 15.06.1999.године сачинио завештање и преминуо 25.08.2000.године, након чега је покренут оставински поступак пред Општинским судом у Новом Саду, те је завештање проглашено 12.07.2001.године. Тужилац је на рочишту од 11.10.2001.године оспорио наведено завештање, те је оставински суд решењем од 05.09.2006.године прекинуо поступак и тужиоца упутио да у року од 30 дана од дан правноснажности решења покрене парницу против тужених ради доказивања чињеница везаних за правну ваљаност завештања. Наведено решење је постало правноснажно 16.10.2006.године. Тужилац је дана 30.12.2008.године поднео тужбу ради утврђења да завештање пок. П.С. није правно ваљано, наводећи поред осталог да је оставилац приликом сачињења завештања био тешко болестан и под дејством седатива и других лекова, из ког разлога исто не представља његову стварну вољу. За наводну неваљаност завештања тужилац је знао и пре проглашења истог.

Према одредбама члана 169 став 1 и 2 Закона о наслеђивању, поништај завештања рушљивог због завештајне неспособности и мана завештаочеве воље може се захтевати у року од једне године од дана сазнања за постојање узрока рушљивости, а најкасније у року од десет година од дана проглашења завештања. Рок од једне године не може почети да тече пре проглашења завештања.

Првостепени суд је правилно одлучио да тужбу од 30.01.2008.године треба одбацити као неблаговремену, те је дао јасне разлоге за своју одлуку, које у потуности прихвата и овај суд. Наиме, иако постављеним тужбеним захтевом тужилац тражи утврђење да завештање није правно ваљано, што би указивало да заправо тражи утврђење његове ништавости, из чињеничних навода тужбе јасно произлази да се утврђење правне неваљаности тражи из разлога неспособности тестатора за расуђивање, односно завештајне неспособности, што сходно чл. 166 Закона о наслеђивању представља разлог за рушљивост завештања. Како је тужилац за наводно постојање узрока рушљивости, односно за чињеницу да је оставилац наводно био неспособан за расуђивање, те стога завештајно неспособан у смислу члана 166 ЗОН-а, знао и пре проглашења истог, те будући да је исто проглашено 12.07.2001.године, правилно првостепени суд налази да је тужба од 30.12.2008.године поднета након протека једногодишњег рока из члана 169 ЗОН-а, услед чега је исту требало одбацити, сходно одредби члана 294 ст. 1 тачка 2 ЗПП-а.

Решење Вишег суда у Новом Саду, посл.број ГЖ-1222/16 од 06.12.2016.године, којим је потврђено решење Основног Суда у Новом Саду посл.број Р-7276/11 од 29.01.2016.г.>

Аутор сентенце: Јармила Лончар, виши судијски сарадник