Кривично право - Процесно право

ТРАЈАЊЕ МЕРЕ ЗАБРАНЕ НАПУШТАЊА СТАНА У ИСТРАЗИ

Објављено: 25.03.2022

Притвор који се издржава у притворској јединици, као и лишење слободе које се издржава у кућним условима представљају мере којима се постиже исти циљ.

Из образложења:

Решењем Основног суда у Новом Саду посл.бр. КПП-316/20 од 23.12.2020.године на основу члана 208. и 209. ЗКП према окривљеном Д.В. због основане сумње да је починио кривично дело разбојништво из члана 206. став 1 КЗ продужена је мера забране напуштања стана уз електронски надзор и упозорен је окривљени да у случају нeпоступања по наведеној мери према њему се може одредити тежа мера, односно може му се одредити притвор, а да изречена мера може трајати најдуже до правноснажности пресуде односно до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, а по овом решењу може трајати до 23.03.2021. године, с тим да ће суд свака три месеца и без предлога странака по службеној дужности испитивати да ли је трајање мере оправдано, те уколико нађе да јесте, донеће решење о њеном продужењу. Решењем Основног суда у Новом Саду посл. бр. КВ 6/2021 од 05.01.2021. године одбијена је као неоснована жалба браниоца окривљеног изјављена против решења Основног суда у Новом Саду посл.бр. КПП-316/20од 23.12.2020. године.

Против наведених правноснажних решења захтев за заштиту законитости је поднео бранилац окривљеног због битних повреда одредаба кривичног поступка из члана 438. ст. 1 тачка 4 ЗКП и повреде закона из члана 439. тачка 2 ЗКП.

Основано бранилац окривљеног у захтеву наводи да је на штету окривљеног повређен закон на тај начин што је повређен члан 215. ЗКП и члан 2. став 1 тачка 23 ЗКП јер мера забране напуштања стана према окривљеном траје дуже од шест месеци, а да оптужни акт против њега још увек није поднет. Одредбом члана 2. став 1 тачка 23 ЗКП прописано је да се под „лишењем слободе“ подразумева хапшење, задржавање, забрана напуштања стана, притвор и боравак у установи који се, у складу са овим закоником, урачунава у притвор, те да из наведене одредбе произилази да притвор који се издржава у притворској јединици, као и лишење слободе које се издржава у кућним условима представљају мере којим се постиже исти циљ. Из побијаних решења јасно произилази да суд одлучујући о доношењу решења којим се продужава мера забране напуштања стана уз електронски надзор није применио одредбу члана 2. став 1 тачка 23 ЗКП, односно није ценио да се и у случају мере забране напуштања стана такође ради о лишењу слободе која не може трајати дуже од шест месеци, а сходно одредби члана 215. ЗКП у ситуацији када Основни јавни тужилац у Новом Саду није подигао оптужни акт, иако је Основном суду у Новом Саду поднео предлог за одређивање мере забране напуштања стана од 23.06.2020. године због постојања основане сумње да је окривљени извршио кривично дело разбојништва из члана 206. став 1 КЗ.

Из наведеног произилази да је окривљени лице које је лишено слободе дана 23.06.2020. године, а да оптужни акт није поднет у року из члана 215. ЗКП који је протекао дана 23.12.2020. године. Имајући у виду да је окривљени лишен слободе дана 23.06.2020. године и да је дана 23.12.2020. године протекао законски рок од шест месеци, а да оптужни акт против њега није поднет, то судија за претходни поступак према окривљеном није могао меру забране напуштања стана продужити за још три месеца.

Пресуда Врховног касационог суда посл. бр. Кзз-205/21 од 11.03.2021. године којом је укинуто Решење Основног суда у Новом Саду, посл. бр. Кв 6/2021 од 05.01.2021. године и Решење Основног суда у Новом Саду посл. бр. КПП-316/20 од 23.12.2020.године

Аутор сентенце: Свјетлана Радовановић и Јована Драгић, судијски помоћници