Грађанско право - Облигационо право

ТУЖБА ЗА ПРЕСТАНАК УЗНЕМИРАВАЊА СВОЈИНЕ

Објављено: 15.06.2026

Негаторном тужбом се захтева престанак узнемиравања и забрана будућег узнемиравања, што значи да узнемиравање треба да има трајан карактер.

Из образложења:

Основано се жалбом тужених указује да је првостепена пресуда у побијаном усвајајућем делу донета услед погрешне примене материјалног права. Одредбом члана 42. став 1 Закона о основама својинскоправних односа, прописано је да ако треће лице неосновано узнемирава власника или претпостављеног власника на други начин, а не одузимањем ствари, власник, односно претпостављени власник, може тужбом захтевати да то узнемиравање престане. Дакле, овде се ради о негаторној тужби, којом власник (или претпостављени власник) тражи заштиту против узнемиравања (сметања) која се не састоји у одузимању ствари. То даље подразумева да овом тужбом власник (или претпостављени власник) захтева заштиту од садашњег узнемиравања или узнемиравања које се може поновити, а не од ранијег узнемиравања које је престало и нема изгледа да се понови. Према томе, тужбом се захтева престанак узнемиравања и забрана будућег узнемиравања, што значи да узнемиравање треба да има трајан карактер.

С друге стране, ваља указати да најважнији део тужбе је тужбени захтев или petitum. Тужилац мора у тужби да одреди границе тужбеног захтева, тј. не може препустити суду да из чињеница наведених у тужби сам пресудом утврђује која правна последица из приказаног животног догађаја у тужби проистиче. Суд је везан за постављени тужбени захтев, који је, заправо, предмет спора. О њему суд расправља и одлучује, и стога је важно да тужилац јасно и прецизно одреди тужбени захтев, и то тако да се тачно знају субјекти и врста, односно обим правне заштите, дакле, неопходно је да постоји субјективно и објективно одређење.

У конкретном случају, тужбени захтев се састоји од утврђења акта узнемиравања, односно опис конкретних радњи којима су тужени узнемиравали право својине тужиље,укључујући време и одређени начин њиховог предузимања, а што је у конкретном случају изостало, а што се и основано указује жалбом, па није могуће одредити да ли акт узнемиравања и даље траје, односно да ли има трајни карактер. Следом наведеног, није могуће ни акт узнемиравања санкционисати односно забранити, нити је могућа реституција, јер није одређено како је извршено узнемиравање. Стога, овако постављени тужбени захтев не може пружати заштиту субјективног права тужиље (права својине) у конкретном случају, јер он није одређен, у складу са институтом негаторне тужбе, а што је била дужност на страни тужиље, јер она настоји да заштити своје право у овом парничном поступку, па сходно томе до правне заштите не би могло довести ни његово усвајање, пошто је он, без одређења, практично постао неизвршив, а што се такође основано указује жалбом тужених.

На овом месту је неопходно указати да право на подношење тужбе не застарева, у смислу одредбе члана 42. став 3 Закона о основама својинскоправних односа, што значи да у случају постојања узнемиравања тужиље, истој и даље стоји на располагању могућност заштите права својине подношењем наведене тужбе, али са правилно опредељеним и јасно и прецизно одређеним тужбеним захтевом, у складу са наведеним правним институтом.

Пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж-1845/25 од 12.03.2026. године којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П-32138/21 од 22.05.2024. године

Аутор сентенце: Радмила Стојановић, самостални саветник