Објављено: 25.09.2025
Противно је начелу савесности и поштења условљавање закључења уговора о закупу плаћањем посебне накнаде, те уговарање да се иста накнада пренесе закуподавцу као изворни приход, без обзира на трајање уговора и да ли је предмет закупа коришћен у складу са правилима закуподавца.
Из образложења:
У конкретном случају тужиља је платила накнаду ради закључења уговора о закупу са туженим која је дефинисана као гарантни депозит, како у уговору о закупу, тако и у тада важећој Одлуци Управног одбора тужиоца. Тужиља је тиме платила гарантни депозит, у уверењу да исти служи за осигурање обавезе плаћања месечних закупнина и комуналних трошкова, те осигурања плаћања евентуалне штете која настане на локалу за време трајања уговора о закупу, као и да ће јој исти износ вратити уколико не наступе наведени случајеви.
Међутим, тужени је увео „гарантни депозит“ као врсту накнаде коју су дужни да плаћају закупци који желе да закључе уговор без јавно спроведене лицитације, а што тужиљи није предочено.
Противно је начелу савесности и поштења условљавање закључења уговора о закупу плаћањем посебне накнаде која је именована као гарантни депозит (што указује на средство обезбеђења извршења уговорних обавеза и отклањање евентуално настале штет због коришћења локала супротно правилима предузећа, иако то фактички није), те уговарање да се иста накнада пренесе закуподавцу, туженом, као изворни приход, без обзира на трајање уговора и да ли је пословни простор коришћен у складу са правилима предузећа (иако тужени као закуподавац по основу давања пословног простора у закуп наплаћује закупнину).Ово посебно имајући у виду да је плаћање спорне накнаде услов да закупац добије у закуп пословни простор без јавно спроведене лицитације, супротно чл. 34 Закона о јавној својини, који предвиђа да се ствари у јавној својини могу дати у закуп у поступку јавног надметања, а само изузетно непосредном погодбом, ако је то у конкретном случају једино могуће решење.
Пресуда Апелационог суда у Новом Саду, посл. бр. Гж-3508/24 од 15.12.2025. године, којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл. бр. П-3359/24 од 30.09.2024. године
Аутор сентенце: Марина Рутовић, самостални саветник