ОСНОВНИ СУД У НОВОМ САДУ
ЕЛЕКТРОНСКИ БИЛТЕН

Прикази - Кривично право

УСТАВНИ ОКВИР ЛИШЕЊА СЛОБОДЕ - ПРИМЕР: УСТАВ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Објављено: 19.11.2013

Биљана Тадић, виши судијски сарадник

Из образложења:

Уставни оквир људских права и слобода, укључујући и личну слободу, представљају границе конкретног уставног система, унутар којих се људска права и слободе остварују. Устав одређује оквир остваривања људских права и слобода прописивањем њиховог садржаја, установљавањем система њихове заштите и регулисањем питања која ближе одређују границе њиховог остваривања. Ове границе ближе одређују уставне норме које регулишу ограничења људских права и слобода и њихову злоупотребу. Ограничења људских права и слобода могу бити: општа, када се односе на сва људска права и слободе; конкретна, када се односе на одређена људска права и слобода, а уставне норме које регулишу овакав вид ограничења прописују случајеве када је могуће одступити од уставне норме која гарантује поједино људско право или слободу; и ограничења у ванредним приликама, тј. за време рата, ванредног стања, оружане побуне и др.

Лична слобода представља једно од најзначајнијих индивидуалних слобода. Припада групи најстаријих права и слобода, зајемчених правним актима који су претходили првим писаним уставима, а називају се и основним и традиционалним правима и слободама. Овим личним правима и слободама се штите физички и духовни интегритет човека и његова приватност, а припадају свакој личности, сваком појединцу. Лична слобода је први пут значајније и обухватно зајемчена у 17.веку, правним актом Парламента Енглеске, Habeas Corpus Act, донетим 1679.године, од када институт habeas corpus постаје гаранција личне слободе и тим називом, дословно, бива унет у садржаје неких устава (нпр. Устав Португала). Поменут историјски значај личне слободе утицао је на то да ову слободу гарантује-такорећи-сваки писани устав, од појаве писаних устава до савремених устава, и на садржајну обухватност уставне регулативе ове слободе у неким уставним системима, као што је уставни систем Републике Србије.

Специфичност уставне регулативе личне слободе у уставном систему Републике Србије се огледа у томе што Устав не одређује садржај ове слободе, него деклараторно гарантује сваком појединцу „право на личну слободу и безбедност“ (чл.27, ст.1), без јасног установљавања шта је конкретан садржај ове слободе. Такође, Устав гарантује сваком појединцу и „право на слободан развој личности, ако тиме не крши права других зајемчена Уставом“ (чл.23, ст.2), чиме начелно регулише простор слободе појединца, која је ограничена правима и слободама других. Покушај садржајнијег дефинисања ове основне слободе присутан је у првим документима уставног карактера, који претходе доношењу првих устава-нпр. у Декларацији права човека и грађанина (донетој 1789.године, од стране француске Националне скупштине): „Слобода се састоји у томе што се може чинити све што не шкоди другоме; отуда, вршење природних права сваког човека има као границу само оно што осталим члановима друштва обезбеђује уживање тих истих права.“ Такође, покушај садржајног одређивања личне слободе присутан је и у одређеном броју савремених устава, нпр. у Уставу Пољске, која је у својој уставној традицији под утицајем француске уставности и која је свој први устав донела у кратком временском периоду након доношења поменуте Декларације: „Слобода човека правно је заштићена. Свако је обавезан да поштује слободе и права других. Нико не може бити приморан да чини оно што му право не наређује.“ И важећи Устав Савезне Републике Немачке, наследник Вајмарског устава, који-донет у периоду између два светска рата-напушта карактеристике традиционалне либералне буржоаске уставности и прихвата концепцију социјалне правне државе, у чл.2, рубрицираном: „Права на личну слободу“, у извесној мери одређује садржај ове слободе: „Сваки човек има право на слободан развој личности, уколико не угрожава права другог човека и уколико не крши уставни поредак или моралне норме друштва.“

Са друге стране, Устав Републике Србије одређује подручје личне слободе, поред поменуте опште гаранције, низом посебних јемстава која третирају случајеве када је лична слобода појединца ограничена: лишењем слободе, одређивањем притвора и у поступку пред судом. Овакво уставно одређивање подручја личне слободе, кроз регулативу случајева када је она ограничена, је присутно у великом броју савремених устава и данас се лична слобода у уставној теорији махом дефинише управо њеним ограничењем, тј. као низ појединачних слобода и права која штите појединца у поступку пред органима државне власти (посебно пред судовима и током кривичног поступка). Следствено изложеном, Устав Републике Србије утврђује више посебних јемстава којима штити личну слободу и уставне норме које прописују ова јемства се могу груписати на: уставне норме које регулишу лишење слободе, уставне норме које регулишу притвор и уставне норме којима се регулишу општа начела и права појединца у судском поступку (превасходно у кривичном поступку).

1) Уставне норме које регулишу лишење слободе

Ове уставне норме, садржане у чл.27, 28. и 29. Устава, прописују посебне уставне гаранције личне слободе, и то: законско регулисање разлога и поступка лишења слободе; гарантовање посебних права која ужива лице у тренутку лишења слободе; могућност изрицања казне, која обухвата лишење слободе, само од стране суда; начин поступања према лицу лишеном слободе и гарантовање права лицу лишеном слободе без одлуке суда.

Наизглед знатно, поменуто овлашћење законодавца, делегирано од стране Устава, да регулише разлоге и поступак лишења слободе, релативизира се чињеницом да би уставна регулатива ових питања у великој мери оптеретила Устав. Такође, устав, као акт највишег статуса у правној хијерархији, који се мења по строжој процедури, погодан је инструмент за прописивање начела и тековина на којима почива једна државна заједница, а не за одређивање разлога, још мање-често опширне и детаљне регулативе процедуре и поступка. На крају, законска регулатива разлога и поступка лишења слободе, уз уставно прописивање посебних права која ужива лице лишено слободе, прописивање обавезе поступања према овом лицу и начела на којима почива судски поступак, нарочито кривични, представља довољну уставну гаранцију личне слободе. Но, треба напоменути да је Европска конвенцији за заштиту људских права и основних слобода у чл.5, ст.1, прописала изричито и таксативно „случајеве“ лишења слободе.

Каталог посебних права која припадају лицу које је лишено слободе, прописан одредбом чл.27, ст.2 и 3 Устава, обухвата:

• право на хитно поступање;

• право да буде обавештено о разлозима лишења слободе;

• право да буде обавештено о оптужби која му се ставља на терет; неопходно је напоменути да у фази предкривичног поступка и истраге још не постоји оптужба, већ само основ сумње (иста непрецизна терминологија присутна је и у Европској конвенцији за заштиту људских права и основних слобода, у одредби чл.5, ст.2, која прописује права ухапшеног лица: „... биће обавештен о ... свакој оптужби против њега“;

• право да буде обавештен о својим правима; може се поставити питање која су то права о којима лице лишено слободе, основом ове одредбе Устава, треба да буде обавештено-о општим правима која ужива свако лице лишено слободе, о правима која ужива сваки окривљени, о праву на правично суђење, или, пак, о свим овим правима заједно, а која ужива лице које је лишено слободе на основу судске одлуке;

• право да буде обавештен о разлозима лишења слободе, о оптужби која му се ставља на терет и о својим правима на језику који разуме; и на овом месту неопходно је приметити непрецизну терминологију Устава, која прати терминологију претходно поменутих одредби Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, у вези са правом да буде обавештен о оптужби; наиме, употребљена синтагма: „на језику који разуме“ није прецизна, ни компатибилна са уставном терминологијом употребљеном у одредби чл.32, ст.2 Устава, којом се јемчи право на бесплатног преводиоца у судском поступку сваком ко не говори или не разуме језик који је у службеној употреби у суду, или-уколико је слеп, глув или нем-право на бесплатног тумача; користећи поменуту синтагму: „на језику који разуме“ остало је нејасно да ли лице лишено слободе има право на преводиоца, има ли право на тумача (уколико је слепо, глуво или немо) и да ли би учешће преводиоца, или тумача било бесплатно за лице лишено слободе;

• право да без одлагања о свом лишењу слободе обавести лице по свом избору;

• право да изјави жалбу суду (односно, да на тај начин покрене поступак пред судом о законитости свог лишења слободе);

• обавеза суда да у хитном поступку одлучи о законитости лишења слободе и да, уколико утврди да је лишење слободе било незаконито, нареди пуштање на слободу.

Наведена права припадају лицу лишеном слободе „од стране државног органа“. У одредби чл.29 Устава прописана су допунска права у случају лишења слободе „без одлуке суда“. Оваква регулација посебних права, издвојених у један одвојен члан, рубрициран „Допунска права у случају лишења слободе без одлуке суда“, указује да поменута група права и поменут случај представљају изузетак од правила. Међутим, лишење слободе без одлуке суда није изузетак од правила: лишење слободе „од стране државног органа“, ни терминолошки, ни етимолошки. Наиме, уставотворац је на описан начин мимоишао изричито навођење да је правило: лишење слободе на основу одлуке суда, чиме би изузетак представљало лишење слободе без одлуке суда. Уместо тога, уставотворац је употребио изузетно опширну и непрецизну синтагму: лишење слободе „од стране државног органа“ и тако условио настанак низа недоумица у вези са значењем и тумачењем поменуте одредбе-нпр. који то државни орган може да лиши неко лице слободе, да ли се то односи на саму радњу непосредног лишавања слободе или на одлучивање, тј. доношење одлуке која је основ таквим радњама лишења, да ли о лишењу слободе може да одлучи и неки други државни орган осим суда и органа унутрашњих послова и др. Но, треба напоменути да је поменута језичка непрецизност Устава и коришћење генералног појма (државни орган) могућа последица тога што Устав није изричито прописао разлоге лишења слободе, него је ту регулацију делегирао законодавцу. Такође, како су међу случајевима лишења слободе, прописаним у Европској конвенцији за заштиту људских права и основних слобода, наведени и случајеви лишења слободе ради обезбеђења испуњења неке обавезе прописане законом (чл.5, ст.1, тач.б), да би се спречило ширење заразних болести, лишење слободе душевно поремећених лица, алкохоличара или уживалаца дрога или скитница (чл.5, ст.1, тач.е), ради спречавања незаконитог уласка у земљу (чл.5, ст.1, тач.ф) и др, који не морају обавезно да подразумевају лишење слободе на основу судске одлуке, могуће објашњење за поменуту уставну регулацију је избегавање евентуалне несагласности закона у регулисању разлога лишења слободе са тако прецизном и одређеном уставном регулацијом.

Допунска права која ужива лице лишено слободе без одлуке суда, набројана у одредби чл.29 Устава, поред општих права, претходно набројаних, која ужива свако лице лишено слободе, су:

• право да ништа не изјављује;

• право да не буде саслушано без присуства браниоца;

• право да сам одабере браниоца;

• право на браниоца који ће му бесплатно пружити правну помоћ, уколико не може сам да је плати; због деликатности ситуације у којој се налази лице лишено слободе без одлуке суда и строжег ограничења личне слободе у односу на ограничења слободе која су присутна код сваког окривљеног ово право на бесплатног браниоца поменутом уставном нормом није условљено, поред имовинског стања, и разлогом правичности, као што то прописује одредба чл. 33, ст.3. Устава, којом се уопштено прописују права окривљеног;

• право да му одмах буду саопштена претходно наведена права; саопштење се односи на право да ништа не изјављује, да не буде саслушано без браниоца, да може сам да одабере браниоца и право да му се постави бранилац који ће му бесплатно пружити уколико сам не може да га плати; уставотворац у овом случају није изричито прописао да овом лицу буду саопштена наведена права на језику који разуме, односно, да и у овој ситуацији има право на бесплатног преводиоца и тумача, но, како би ова ситуација (лишење слободе без одлуке суда), према начину уставне регулације (издвајање права у посебан члан, рубрицирање тих права „допунским“), требало да је изузетак, овакво изричито понављање права не би ни било нужно, нарочито што у овој ситуацији специјална норма не би дерогирала генералну;

• право да буде предат, односно, изведен пред надлежни суд, и то без одлагања, а најкасније у року од 48 часова;

• да буде пуштен на слободу, уколико најкасније у року од 48 часова не буде изведен пред надлежни суд;

Имајући у виду да је у ситуацији лишења слободе лична слобода појединца драстично ограничена, Устав је изричито прописао начин поступања са лицем лишеним слободе: човечно и уз уважавање достојанства његове личности. Важност и деликатност овог начина ограничења личне слободе је разлог што је уставотворац на описан начин, изричито, одредбом чл.28, конкретизовао опште уставно начело поштовања и неприкосновености људског достојанства (чл.23, ст.1). Такође, Устав је успоставио изричите забране вршења насиља према лицу лишеном слободе и изнуђивања исказа. Наведене обавезе државних органа у поступању према лицу лишеном слободе, и поменуте уставне забране припадају кругу апсолутно заштићених права, односно, кругу права од којих се не може одступити ни у случају ванредног или ратног стања (чл.202, ст.4 Устава), што додатно указује на значај који је Устав дао лишењу слободе, као начину ограничења личне слободе.

2) Уставне норме које регулишу притвор

Ситуација у којој је неком лицу одређен притвор представља још драстичније ограничење личне слободе од лишења слободе, јер у случају притвора лице не само што је лишено слободе, него је већином извесно да ће такво лишење трајати одређен временски период, а ова крајња мера се спроводи под одређеним условима, који су по много чему слични условима издржавања казне затвора (притвор се спроводи у затворским установама, тј у њиховим притворским одељењима; присутан је строг режим посета; врши се надзор преписке и др). Због тога је Устав, за разлику од лишења слободе, изричито прописао услове одређивања притвора и у начелним цртама поступак одлучивања о притвору, одредбом чл.30, а такође и дужину трајања притвора, одредбом чл.31.

Поменуте уставне норме прописују три услова, који морају кумулативно бити испуњени да би се одређеном лицу могао одредити притвор: да постоји основана сумња да је то лице учинило кривично дело; да је одређивање притвора неопходно ради вођења кривичног поступка; и да је такву одлуку донео надлежни суд (дакле, Устав је искључио могућност да притвор буде одређен од стране другог државног органа, нпр. ограна унутрашњих послова, или тужилаштва). Међутим, и када су испуњени сви наведени услови, уставна формулација „може бити притворено“ одредила је факултативност одређивања притвора, тј. препустио је надлежном суду да процењује in concreto, уз уважавање свих конкретних околности случаја, да ли ће према неком лицу одредити притвор.

Управо поменута факултативност одређивања притвора је разлог што је Устав прописао (чл.30, ст.2) обавезу поновног одлучивања о притвору у два случаја када притворено лице мора у року од 48 часова бити изведено пред надлежни суд: први, када то лице није било саслушано приликом доношења одлуке о притвору; и други, када одлука о притвору није извршена непосредно по доношењу (нпр. у случају истовременог доношења наредбе о расписивању потернице за тим лицем, услед његове недоступности државним органима). Оба поменута случаја дозвољавају могућност измене конкретних околности случаја, због протека времена, или могућност постојања другачијих околности на које ће указати притворено лице, пошто буде саслушано.

Устав је врло детаљно прописао и форму, односно поступак одлучивања о притвору (чл.30, ст.3). Одлука о притвору мора бити у форми решења. Решење мора бити донето у писаној форми; мора бити образложено; и мора садржавати образложење разлога конкретног случаја, који оправдавају одређивање притвора. Прописан је и врло кратак рок, 12 часова, током којег решење о притвору мора бити уручено притвореном лицу. Против решења о притвору дозвољена је жалба, о којој се у, такође врло кратком, року од 48 часова мора не само одлучити, него се у том року донета одлука о жалби мора и доставити притвореном лицу.

Дужину трајања притвора Устав је регулисао одредбом чл.31, тако што је, најпре, начелном нормом одредио да се она своди на најкраће неопходно време, уз стално праћење разлога због којих је притвор био одређен, те прописао обавезу да се притвореник пушта да се „брани са слободе“ чим престану разлози због којих је био одређен (могуће је замислити случај да се притвор укине услед одустанка од кривичног прогона, или обуставе кривичног поступка, или доношења одбијајуће или ослобађајуће пресуде, када притвореник више није у ситуацији да „се брани“, те се поставља питање неопходности употребе тако конкретне уставне формулације у односу на будући процесни положај притвореника). Регулисање трајања притвора у односу на етапу кривичног поступка (истрага или поступак након подизања оптужнице) Устав је препустио законодавцу. Том приликом, Устав је дао нешто шире смернице у случају истраге, када је прописао колико притвор може трајати по одлуци првостепеног суда (најдуже три месеца), и колико може бити продужен одлуком суда више инстанце (најдуже још три месеца). Такође, прописао је обавезу да се притвореник (Устав овом приликом неоправдано користи термин „окривљени“, који је непрецизан, јер је шири по свом значењу од термина „притвореник“) пушта на слободу, ако у наведеним роковима не буде подигнута оптужница. У случају одређивања дужине трајања притвора у поступку након подизања оптужнице, Устав је дао само опште смернице да је суд своди на најкраће неопходно време. Инсистирајући на томе да притвор траје најкраће неопходно време, Устав је обавезао суд да у случају притворских предмета поступа хитно и ефикасно.

3) Уставне норме којима се регулишу општа начела и права појединца у судском поступку

Ове уставне норме се могу груписати у оне које гарантују: права сваког учесника у било ком судском поступку; права окривљеног у кривичном поступку; и права која јемче правну сигурност у казненом праву. Прва група уставних норми, окупљених у оквиру чл.32 Устава и рубрицираних: „Право на правично суђење“, обухватају низ појединачних права и гаранција, која имају за циљ да обезбеде сваком учеснику у судском поступку правично суђење. Та појединачна права су: право на независан, непристрасан и законом већ установљен суд (уставне норме о начелима, врстама, статусу и оснивању судова, статусу судија и одликама судских одлука, садржане у тачки 7, петог дела Устава, ближе одређује садржај ових гаранција које се односе на квалитет судова); право да суд о правима и обавезама, основаности сумње и оптужбама против неког лица расправи и одлучи: правично, у разумном року и јавно (правичност и суђење у разумном року су начелни стандарди, конкретизовани законом); право на бесплатног преводиоца и тумача (може се поставити питање неопходности овако начелне и генералне регулативе овог права); право на јавност судског поступка, која се може искључити током читавог или дела судског поступка (Устав изричито не наводи јавно изрицање одлука, упркос претходно поменутој гаранцији„јавног одлучивања“), из таксативно наведених разлога: заштита интереса националне безбедности, јавног реда и морала у демократском друштву, заштита интереса малолетника и приватности учесника судског поступка (овакво изричито и таксативно навођење разлога може поставити питање сагласности Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и ЗКП, који прописују још један разлог искључења јавности: интерес правичности).

Друга група уставних норми регулише посебна процесна права која има окривљени, а која се гарантују и свим физичким лицима против којих се води поступак за неко друго кажњиво дело-у склади са законом. Ова права у највећем броју случајева садрже процесна начела која одређују карактер кривичног поступка; прописана су одредбом чл.33 Устава, под рубрумом: „Посебна права окривљеног“. Примећује се да уставотворац, регулишући ова права, користи неуједначену терминологију којом означава носиоца ових права: „окривљени“, „окривљен за кривично дело“, „свако коме се суди за кривично дело“, „лице које је окривљено“ и „лице коме се суди за кривично дело“. Поставља се питање оправданости коришћења овако различитих термина, који уносе дозу конфузије приликом тумачења, када је свеобухватан појам за све поменуте формулације: окривљени, а садржај права јасно одређује да ли то право окривљеног у фази суђења, или предкривичног поступка.

Права обухваћена овом групом уставних норми су: право окривљеног да буде обавештен о природи и разлозима дела (обавештеност окривљеног о „разлозима дела“ представља правни нонсенс) за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега (начело контрадикторности-право благовременог упознавања са материјалом поступка, у циљу равноправности странака): у најкраћем року (Устав делегира законодавцу да конкретизује овако одређен рок), подробно и на језику који разуме (терминолошка непрецизност о којој је било речи); права која конкретизују начело одбране: право на формалну одбрану (браниоца), право да окривљени сам одабере браниоца, право на бесплатног браниоца, ако окривљени не може сам да сноси трошкове браниоца и ако то захтевају интереси правичности (тзв. одбрана сиромашних)-Устав изричито упућује законодавца да регулише ово право, право да несметано општи са својим браниоцем и да има примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране; право да се окривљеном који је суду доступан суди у присуству и да не може бити кажњен ако му није било омогућено да буде саслушан и да се брани (један од аспеката начела непосредности, контрадикторности и усмености захтева присуство странака током суђења, а нарочито присуство окривљеног); право окривљеног да сам, или преко браниоца, износи доказе у своју корист, да испитује сведоке оптужбе и да захтева да се у његовом присуству и под истим условима испитују и сведоци оптужбе и сведоци одбране (начело контрадикторности омогућава странкама да у поступку износе предлоге, да постављају питања и износе своја мишљења); право окривљеног да му се суди без одуговлачења (начело процесне економије); право окривљеног да не даје исказе против себе, против лица блиских себи и да не призна кривицу (један од аспеката повољности одбране, тзв. favor defensionis).

Трећу групу чине уставне норме које установљавају низ гаранција, чији је циљ да осигурају правну сигурност у казненом праву. Ове гаранције представљају начела и стубове на којима се базира цела једна грана права: кривично право, као и остала казнена права. Поменута начела представљају тековине казненог права и стандарде на међународном нивоу, о чему сведоче и међународно препознатљиве максиме на латинском језику које их садржински описују. Ове гаранције, прописане одредбом чл.34 Устава, рубрициране називом: „Правна сигурност у казненом праву“, исказане начелним максимама, су: nullum crimen sine lege, nulla poena sine legе, или начело легалитета дела и санкције-гарантује да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је било учињено, није било законом, или прописом заснованим на закону, прописано као кажњиво дело, нити му се може изрећи казна која за то дело није била прописана, а Устав изричито прописује обавезу да се кривична дела и кривичне санкције одређују искључиво законом; начело примене блажег закона је изузетак од општег начела забране ретроактивног важења закона (прописаног одредбом чл.197 Устава), који прописује да се казне одређују према пропису који важио у време када је дело учињено, а да се само изузетно примењује каснији пропис ако је повољнији за учиниоца (ово је ужа регулација изузетног повратног дејства закона, од оне коју прописује одредба чл.197, ст.3 Устава, јер кривичну норму чије повратно дејство дозвољава ограничава на норму о казни); претпоставка невиности је једна од повољности одбране (favor defensionis) којом је установљено да је терет доказивања кривице на тужиоцу, а да се свако сматра невиним све док се његова кривица не утврди правноснажном судском одлуком; non bis in idem, или конкретно: забрана гоњења и кажњавања у истој ствари, која је res iuducata, и то у случају када је за то исто кажњиво дело правноснажно осуђен или ослобођен, у односу на које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен; забрана reformatio in peios, тј. забрана преиначења на горе у поступку по ванредним правним лековима; изузетна допуштеност понављања поступка-Устав изричито прописује два случаја: кад је дозвољено понављање поступка: ако се открију докази о новим чињеницама које су, да су биле познате у време суђења, моле битно да утичу на његов исход или ако је у ранијем поступку дошло до битне повреде која је могла утицати на његов исход, уз делегирање казненом пропису да ово питање регулише; незастаривост најтежих кривичних дела је уставно начело које прописује да не застарева кривично гоњење, ни извршење казне за ратни злочин, геноцид и злочин против човечности.

Од све три поменуте групе права, статус апсолутно заштићених права (чл.202, ст.4 Устава), која не подлежу одступању за време рата или ванредног стања, уживају права која гарантују право на правично суђење и правну сигурност у казненом праву. Остало је нејасно заштo се уставотворац определио да овакав статус заштите ускрати посебним правима окривљеног.

Као вид посебне заштите личне слободе, односно, заштите појединца од поступака државних органа који ограничавају личну слободу, Устав је прописао (чл.35) право на рехабилитацију и накнаду штете од Републике Србије, а делегирао законодавца да пропише и друга права, у случају неоснованог и незаконитог: лишења слободе, притварања и осуде за кажњиво дело. Поред овако специфичног вида заштите личне слободе, Устав је заштитио појединца и од незаконитог или неправилног рада државног органа, носиоца јавног овлашћења, органа аутономне покрајине или органа јединице локалне самоуправе и прописао да свако има право на накнаду материјалне и нематеријалне штете проузроковане таквим радом наведених органа. Устав је делегирао законодавца да пропише услове под којима оштећени има право на накнаду штете непосредно од лица које проузроковало штету.

У свим наведеним случајевима у којима је Устав делегирао законодавцу да пропише начин остваривања или ограничења права која гарантују личну слободу (прописивање разлога и поступка лишења слободе; трајање притвора; искључење јавности; прописивање најкраћег рока у ком окривљени мора бити обавештен о делу и доказима који га терете, право на бесплатног браниоца; одређивање кривичних дела и кривичних санкција, понављање поступка /делегирано и другим казненим прописима/; одређивање других права која има лице неосновано или незаконито лишено слободе, притворено или осуђено за кажњиво дело и прописивање услова под којима оштећени има право на накнаду штете непосредно од лица које проузроковало штету), примењују се начелне одредбе Устава (чл.18, ст.2 и чл.20, ст.1 и 2) којима се прописује обим и квалитет ове законодавне регулативе. Закон може прописати начин остваривања људских прав и слобода, зајемчених Уставом, ако за то постоји изричит Уставни основ или ако је то неопходно за остварење појединог права због његове природе, а ограничити их ако то ограничење допушта Устав, у сврхе ради које га Устав допушта и у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи у демократском друштву. У оба случаја је установљена уставна забрана задирања у суштину зајемченог права, а у случају законског ограничења да се достигнути ниво људских и мањинских права не може смањивати.

Устав је, такође, прописао дужности и смернице свим државним органима, а нарочито судовима, при примени и тумачењу одредби о људским правима и слободама и њиховим ограничењима-дужни су да воде рачуна о суштини права, сврси, обиму и односу ограничења са сврхом, те могућности да се ограничење сведе на најмању могућу меру; дужни су да тумаче одредбе о људским правима у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно међународним стандардима људских права и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење.

На крају, када се размотре сви претходно описани сегменти, који дефинишу уставни оквир и подручје у којем се остварује лична слобода, а нарочито: • обим и квалитет уставне регулативе у случајевима најдрастичнијих видова органичења личне слободе, којом се врло широко и мериторно залази у подручје ових ограничења-од општих начела којима се штити појединац у поступку пред државним органима-до конкретних права тог појединца и врло детаљних питања процедуре ограничења (нпр. рок одлучивања по жалби и достављања преписа одлуке; најдуже трајање притвора у појединој етапи кривичног поступка и по одлукама обе инстанце и др), на који начин Устав, који ужива највиши статус у правној хијерархији, постаје основни гарант и заштитник ових права које штите личну слободу, не само стога што се ове уставне норме које их регулишу директно примењују, него и стога што се оне мењају по строгој процедури, чак строжој од неких других уставних норми (обавезан накнадни референдум); • обим и квалитет законске регулативе у области ограничења личне слободе, која је врло ограничена и надзирана од стране Устава, и по обиму, и по садржају; • заступљеност великог броја права која уживају статус апсолутно заштићених права, у овој области заштите личне слободе; • облик посебне заштите личне слободе, коју уживају појединци чија је лична слобода неосновано и незаконито ограничена од стране државних органа, у виду изричито прописаног права на рехабилитацију и накнаду штете од државе, уз остављену могућност да закон пропише и друга права; • општи принципи заштите свих људских права и слобода, зајемчених Уставом, од оних општих, који се односе на уставни систем, у целини (принцип уставности и законитости; независност судства; подела власти; и др), до принципа којима се непосредно штите људска права и слободе (непосредна примена уставних одредби о људским правима и слободама и др); • институционална заштита, у виду органа којима се штите људска права и слободе, од општих (органи управе, судови, Уставни суд), до посебног, чији је задатак да штити (Заштитник грађана); може се закључити да је уставни оквир личне слободе, једне од основних индивидуалних слобода, присутан у уставном систему Републике Србије, довољан гарант владавине права, као њен одлучујући елемент, који заједно са њом унапређује и афирмише европске принципе и вредности и начела грађанске демократије, на којима је заснована и држава српског народа и свих грађана који у њој живе, Република Србија.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА М. Пајванчић, Уставно право, Нови Сад, 2011; M. Pajvančić, Ustavno pravo I, Novi Sad, 1993; M. Pajvančić, S.Beljanski, Ustavno pravo i pravosudno organizaciono pravo, Beograd, 2003; Р. Марковић, Уставно право и политичке институције, Београд, 1996; M. Jovičić, O ustavu, Beograd, 1977; M. Grubač, Krivično procesno pravo pravo, Beograd, 2003; N.Srzentić, Lj. Lazarević i A.Stajić, Krivično pravo Jugoslavije, Beograd, 1996; Š. R.Ros, „Vladavina prava“ kao preduslov za pristupanje Evropskoj uniji: Predavanje br.3, Bucureşti, 2009; M.Pajvančić, Komentar Ustava Republike Srbije, Beograd, 2009; Prava čoveka 7-8, 2003, Prilozi: Ustav Francuske Republike, str.117-147; Prava čoveka 5-6, 2003, str.97-143, Prilozi: Ustav Republike Poljske; Prava čoveka 9-10, 2004, str.128-180, Prilozi: Ustav Savezne Republike Nemačke; Устав Републике Србије; Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода; Законик о кривичном поступку Републике Србије; Кривични законик Републике Србије>

Аутор сентенце: