Грађанско право - Стварно право

УЗНЕМИРАВАЊЕ ПРАВА ДРЖАВИНЕ И УЗНЕМИРАВАЊЕ ПРАВА СВОЈИНЕ

Објављено: 28.01.2026

Узнемиравање права својине усмерено је против овлашћења које власник има поводом ствари свог права својине, а узнемиравање права државине усмерено је против мирног и несметаног вршења фактичке власти на ствари.

Из образложења:

Појам узнемиравања се може извести из суштине својине и државине. На једној страни стоје овлашћења власника, а на другој фактичка власт држаоца ствари. Узнемиравање права својине усмерено је против овлашшћења које власник има поводом ствари свог права својине, а узнемиравање права државине усмерено је против мирног и несметаног вршења фактичке власти на ствари. Како тужиља у тужби истиче да је тужена узнемирава тако што јој онемогућава да пролази кроз врата која се налазе у ходнику зграде са задње стране, а која повезују ходник зграде са двориштем у којем се налазе две шупе у тужиљином вангрунтовном власништву које она свакодневно користи, јасно је да она у конкретном случају тражи заштиту узнемиравања њене својине, јер тужиља сходно својим овлашћењима да ствар држи, користи и њоме располаже као носилац права својине не може користити предметне непокретности. Ометање се састоји у томе што тужена онемогућава тужиљу да користи врата која повезују ходник зграде са двориштем како би дошла до две шупе које су у њеном власништву, а што у конкретном случају управо и произлази из чињеничних навода тужбе. И сама тужиља се у тужби позвала на одредбу члана 42. Закона о основама својинско правних односа, те се имајући у виду и чињеничне наводе тужбе може закључити да се у конкретном случају управо ради о негаторној тужби.

С обзиром на наведено овај суд налази да конкретни тужбени захтев не представља захтев за заштиту од сметања државине како то првостепени суд наводи, већ захтев за престанак узнемиравања права својине који се расправља у петиторној парници по правилима општег парничног поступка.

При таквом стању ствари, није било места доношењу одлуке о овако конципираном тужбеном захтеву у форми решења због чега је и побијана одлука неразумљива и суштински садржи недостатке због којих се њена зконитост и правилност не могу испитати. Наиме, одредбом члана 124. став 2 ЗПП прописано је да о тужбеном захтеву суд одлучује пресудом, а у поступку због сметања државине решењем. Притом, садржину правне заштите коју захтева, као и врсту поступка у којем ће ту заштиту остварити овлашћен је да определи тужилац. Сасвим је друго питање да ли се заштита на коју се тужбом претендује остварује на начин и у поступку који су том тужбом опредељени, односно да ли тужиља има право на заштиту оне врсте на коју претендује. Но, независно од тога, при одлучивању о наведеним питањима суд је дужан да одлуку о конкретном захтеву донесе у форми коју закон прописује за врсту поступка у којем се одлучује о основаности тог захтева, и то без обзира на његову основаност. Примењено на околности конкретног случаја наведено значи да независно од тога да ли радње тужене које тужиља квалификује као узнемиравање права својине то заиста и представљају или не, суд је у сваком случају овлашћен и дужан да о захтеву који је тим поводом поднет одлучи у форми пресуде.

Решење Вишег суда у Новом Саду, посл.број Гж-1563/25 од 09.09.2025.године, којим је укинута пресуда Основног суда у Новом Саду посл.број П-4924/24 од 31.01.2025.године

Аутор сентенце: Радмила Стојановић, самостални саветник