ОСНОВНИ СУД У НОВОМ САДУ
ЕЛЕКТРОНСКИ БИЛТЕН

Грађанско право - Облигационо право

ВАЛУТНА КЛАУЗУЛА

Објављено: 14.07.2021

У ситуацији када на страни обе уговорне стране егзистира валутни ризик, оправдано је применити валутну клаузулу, будући да она само у том случају представља допуштен механизам очувања еквивалентне вредности узајамних давања.

Из образложења:

Првостепени суд, у вези са валутном клаузулом, расправља порекло новчаних средстава индексираних у динарима, а применом курса CHF, односно да тужена није доказала да је пласирана динарска средства прибавила посредством сопственог задужења у тој валути, као и да није доказала да је пре закључења уговора тужиоцу, као кориснику кредита, доставила потпуну писану информацију о свим пословним ризицима и економско-финансијским последицама које ће настати применом поменуте валутне клаузуле. Имајући у виду да је циљ валутне клаузуле очување стварне вредности износа динарске главнице која се кориснику кредита ставља на располагање од стране банке даваоца кредита, услед чега се целокупан дуг и износ сваке рате изражава у страној валути, конкретно CHF, те се приликом исплате кредита и плаћања сваке рате износ у страној валути прерачунава у динаре, валутна клаузула се правно ваљано може уговорити само у циљу очувања тржишне вредности динарских износа пласираних и враћених кредитних средстава која се утврђује индексирањем курса стране валуте. Наведено подразумева да је банка претходно прибавила потребна девизна средства у истој страној валути, да је кредит пласиран у складу са валутом извора средстава, услед чега и банка током трајања уговорног односа трпи ризик који је преузела закључењем уговора. У описаној ситуацији, када на страни обе уговорне стране егзистира валутни ризик, оправдано је применити валутну клаузулу, будући да она само у том случају представља допуштен механизам очувања еквивалентне вредности узајамних давања. Упркос наведеном, а супротно жалбеним наводима, тужена до закључења главне расправе није пружила било какав доказ на околност да је средства стављена на расплагање тужиоцу предметним уговором о кредиту прибавила посредством сопственог задуживања у страној валути, конкретно CHF, иако је терет доказивања наведених чињеница, сходно одредби члана 231. став 3. ЗПП, био на њој. Осим тога, од уговорних страна захтева се и да у извршавању својих обавеза поступају савесно и поштено, уз уважавање правног стандарда доброг привредника, односно доброг домаћина. То су општа уговорна начела која се, сагласно са одредбом члана 25. став 1. ЗОО, подједнако примењују на све уговоре, што значи и на уговор о кредиту, а са тим у вези се и банци, као даваоцу кредита Законом о заштити потрошача („Службени гласник РС“ број 79/05), који је важио у време закључења уговора, намеће обавеза информисања корисника кредита о свим ризицима уговора који му се нуди, па и о правном дејству и о примени валутне клаузуле уз разјашњење свих услова који могу определити њену реализацију. То представља израз савесног и поштеног понашања у закључењу уговора о кредиту, односно конституисању валутне клаузуле, тим пре што је реч о високо специјализованој финансијској установи, који је, имајући у виду утврђено чињенично стање, у конкретном случају изостао. Следом изложеног, а имајући у виду све до сада наведено, правилно првостепени суд налази да је одредба члана 4 став 2 уговора о дугорочном стамбеном кредиту број 62 од 30.01.2007. године, којима је извршена индексација динарског дуга применом CHF валуте, ништаве у смислу одредбе члана 103.ЗОО.

Пресуда Апелационог суда у Новом Саду, посл.број ГЖ-759/20 од 01.04.2021.године, којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду посл.број П-24775/20 од 20.01.2021.гoдине>

Аутор сентенце: Драган Петронијевић, судијски сарадник