ОСНОВНИ СУД У НОВОМ САДУ
ЕЛЕКТРОНСКИ БИЛТЕН

Други судови - Европски суд за људска права

ЗЛОУПОТРЕБА ПРАВА НА ПРЕДСТАВКУ

Објављено: 25.12.2014

Свако понашање подносиоца представке које је очигледно супротно сврси права на појединачну представку како је предвиђено Конвенцијом и које спречава прописно функционисање Суда или прописно вођење поступка пред њим представља злоупотребу права на представку.

Из образложења:

Релевантне одредбе Конвенције гласе како следи:

Члан 34.

„Суд може да прима представке од сваког лица... који тврде да су жртве повреде права установљених Конвенцијом или протоколима уз њу, учињене од стране неке Високе стране уговорнице...”

Члан 35. став 3.

„Суд проглашава неприхватљивом сваку појединачну представку поднету на основу члана 34 ...[ за коју] .. сматра да ... злоупотребу права на појединачну представку.”

Релевантне одредбе Пословника Суда предвиђају следеће:

Члан 36. став 4(б)

„У изузетним околностима и у свакој фази поступка, Председник већа може, када сматра да околности или понашање адвоката ...захтевају, наложити да он не може више заступати подносиоца представке или му помагати и да је потребно да подносилац представке потражи другог пуномоћника.”

Правило 44Д

„Ако заступник неке странке износи злоупотребљавајуће, лакомислене, увредљиве, обмањујуће или преопширне наводе, Председник већа може искључити тог пуномоћника из поступка, одбити да прихвати све или део поднесака или издати сваки други налог који он сматра прикладним, без штетних последица по права из члана 35. став 3. Конвенције”

Суд подсећа да члан 34. Конвенције захтева да би појединачни подносилац представке требало да тврди да је стварно оштећен повредом коју наводи. Тај члан за појединце не установљава неку врсту actio popularis за тумачење Конвенције; он појединцима не дозвољава да се жале на право или на неку одређену одлуку in abstracto само зато што они сматрају да је супротна Конвенцији. У принципу, он није ни довољан подносиоцу представке да тврди да се самим постојањем неког закона повређују његова права према Конвенцији; неопходно је да тај закон буде примењен на његову штету Суд је прихватио да подносилац представке може бити потенцијална жртва. Међутим, да би могао да тврди да је жртва у таквој ситуацији, подносилац представке мора да пружи разуман и убедљив доказ вероватноће да ће доћи до повреде која погађа њега лично; сама сумња или нагађање нису довољни.

У вези са концептом „злоупотребе”, у смислу члана 35. став 3. Конвенције, он се мора разумети у његовом уобичајеном значењу у складу са општом правном теоријом – наиме, штетне примене једног права у друге сврхе, а не у сврхе за које је осмишљено. Сходно томе, свако понашање подносиоца представке које је очигледно супротно сврси права на појединачну представку како је предвиђено Конвенцијом и које спречава прописно функционисање Суда или прописно вођење поступка пред њим представља злоупотребу права на представку. Суд даље подсећа да та злоупотреба може представљати циљ који се жели постићи представком и констатује да „узнемиравајуће манифестације неодговорности и лакомислен однос према Суду”, који представљају непоштовање, могу такође довести до одбацивања представке у смислу злоупотребе Најзад, Суд не може имати задатак, као тело основано према Конвенцији да обезбеђује поштовање обавеза које су Високе стране уговорнице преузеле у вези са Конвенцијом, да се бави понављањем неоснованих и свадљивих притужби, чиме се ствара непотребан посао који је несагласан са његовим стварним функцијама.

Ако се вратимо на предметне представке, Суд констатује да је: (a) 3. марта 2010. године Председник Другог одељења одлучио да подносиоцу представке, адвокату, забрани да заступа клијенте пред Судом, и у то време и убудуће; (б) разлог за то је, inter alia, то што је подносилац представке у конкретном случају, поступајући као правни заступник у стотинама других предмета, поднео представке у име преминулих лица, са овлашћењем које је потписао у њихово име после њихове смрти у најмање једном случају; (в) упркос томе што је обавештен о горе наведеној забрани, подносилац представке у предметном случају наставио је да поступа у име подносилаца представке, некада као њихов заступник, а некада само припремајући поднеске за Суд, али сваки пут тражећи накнаду хонорара, иако му је било добро познато да Суд неће разматрати такве захтеве; (г) 9. децембра 2010. године Секретаријат Суда упутио допис Адвокатској комори, обавестивши је о понашању подносиоца представке; (д) у допису од 18. јануара 2011. године, председник наведене коморе, inter alia, уочио да је подносилац представке вероватно прекршио важеће професионалне моралне стандарде, због чега ће бити обавештена дисциплинска тела удружења; (ђ) подносилац представке од тада наставио да Суду доставља стотине нових представки, сваки пут наводећи себе као подносиоца представке, али позивајући се у чињеничном стању /жалећи се на догађаје и поступке који се јасно односе на друга лица; и (g) у очигледном покушају да одржи сличност свог сопственог „статуса жртве”, подносилац представке додао још једну притужбу у вези са губитком личне зараде, иако нејасно и без икаквог образложења.

С обзиром на горе наведено и сасвим супротно чињеници да су притужбе подносиоца представке због других лица очигледно несагласне са Конвенцијом, као и са протоколима уз њу, ratione personae, остаје чињеница да је његово понашање почев од 3. марта 2010. године имало првенствено за циљ осујећење одлуке Суда да му се ограничи заступање клијената пред Судом, што по себи представља непоштовање Суда и мора се, као такво, сматрати дрском злоупотребом права на појединачну представку. У време када је Суд позван да се бави многим предметима који постављају озбиљна питања људских права, он не може дозволити трошење својих напора на ствари које су очигледно изван његове стварне мисије, а то је да осигура поштовање узвишених обавеза у вези са Конвенцијом које су Државе уговорнице преузеле.

(Одлука Европског суда за људска права по представци број 56551/11 и десет других представки – П, против Србије)>

Аутор сентенце: